Србин који је основао руску обавештајну службу
◾Сава Владиславић Рагузински био је српски трговац, дипломата, писац и један од најзначајнијих људи балканског порекла у служби Руског царства почетком 18. века. У Русији је деловао као сарадник Петра Великог и Катарине I, а остао је као човек који је, далеко од отаџбине, непрестано мислио на ослобођење и духовно јачање српског народа.
◾О његовом рођењу постоје различити подаци. Најчешће се наводи да је рођен у Јасенику код Гацка, 1668. или 1669. године, док се у појединим изворима помињу и Фоча, Херцег Нови или Дубровник. Управо због тих недоумица најтачније је рећи да је потекао из херцеговачке српске породице Владиславић, која се због историјских прилика везала за Дубровник, односно Рагузу. Одатле потиче и његов надимак Рагузински.
◾Његов отац Лука бавио се трговином, а Сава је рано ушао у свет медитеранских и источних трговачких веза. Из Дубровника је преко Цариграда стигао до простора на којима су се укрштали интереси великих сила: Османског царства, Млетачке републике, Дубровника и Русије. Трговина му је отворила пут ка дипломатији, јер је познавао језике, људе, путеве и политичке прилике.
◾Око 1690. године налазио се у Цариграду, где је због трговачких послова дошао у додир са руском дипломатском мисијом. Тамо је пружао корисна обавештења Русима и постепено постао незванични руски агент. На препоруку грофа Петра Толстоја, упознао се са царем Петром Великим, а 1705. године коначно је прешао у Русију. Од тог тренутка његов живот постаје део велике политике Петрове Русије.
◾У руској служби Сава Владиславић се показао као човек изузетне способности. Био је трговац, саветник, посредник, обавештајац и дипломата. Ступио је у Посољски приказ, установу задужену за односе са иностранством, а 1710. године постао је дворски саветник. Цар Петар га је користио за осетљиве послове, нарочито у вези са Османским царством, Балканом, Црним морем и источном политиком Русије.
◾Посебно је важна његова улога у Прутском походу 1711. године. На његов подстицај, Петар Велики је упутио позив балканским хришћанима, пре свега Србима у Црној Гори, Брдима и Херцеговини, да се покрену против Османлија. Иако тај покрет није довео до трајног ослобођења, био је важан јер је српско питање увео у шири оквир руске спољне политике.
Грбовник Великаша
Порекло, дипломатски успех и занимљивост
◾Сава није заборављао своје порекло. Слао је књиге, богослужбене предмете и помоћ српским манастирима, нарочито у Херцеговини и Боки. У српској културној историји помиње се и његова заслуга за слање руских књига и учитеља у Сремске Карловце, што је било важно за развој српске просвете у Хабзбуршкој монархији.
◾Једна од најзанимљивијих епизода из његовог живота везана је за Абрама Петровича Ханибала, претка Александра Пушкина. Сава је у Цариграду купио младог Африканца и довео га Петру Великом, који га је касније прихватио, крстио и образовао. Тако се Савино име, необичним путем, повезало и са историјом руске књижевности.
◾Највећи дипломатски успех Саве Владиславића била је мисија у Кини. Царица Катарина I поставила га је за руског изасланика, а он је после дугих преговора 1727. године учествовао у закључењу Буринско-кјахтинског споразума са Кинеским царством. Тим договором уређена је русо-кинеска граница и трговина, а односи две силе добили су основу која је трајала више од једног века.
◾У Сибиру је основао Троицкосавск, данашњу Кјахту, град који је име добио по Светом Сави. После повратка у Русију писао је о Кини и саставио дело „Тајна информација о снази и стању кинеске државе“. Био је један од првих људи руске дипломатије који је систематски разумео значај Кине, Сибира и далеке источне границе.
Позне године и животни успех
◾Током живота стекао је велико богатство, имања и грофовску титулу. Био је познат као гроф Рагузински, а у појединим документима и као илирски гроф. Женио се два пута, али је надживео сина и кћерке, што његовом блиставом јавном животу даје и личну трагичну страну.
◾Сава Владиславић умро је 17. јуна 1738. године у околини Петрограда. Сахрањен је у Благовештенској цркви Александро-невске лавре, заједно са мајком и кћеркама.
◾Његов значај за српску историју није у томе што је владао српском земљом, већ у томе што је српско име унео у сам врх европске и евроазијске дипломатије. Сава Владиславић Рагузински био је човек без државе, али не и без отаџбинске свести. У његовом животу види се судбина Срба после османског освајања: расејани по туђим царствима, али способни да оставе траг у светској историји.
Слава прецима!
