Ко је био последњи Војвода?
◾Петар Бојовић је рођен 16. јула 1858. године, у Мишевићима код Нове Вароши, као најмлађе од шесторо деце у браку Перута и Раде Бојовић. Они су били земљорадници, живели су скромно. Петров стриц, Саво Бојовић, је био кнез сјеничке нахије у првој половини 19. века.
◾Са девет година се преселио у село Радаљево, код Ивањице. Ту је и завршио основну школу, а први разред гимназије у Ужицу. Пошто није имао средстава за даље школовање, Петар је поднео молбу Министарству просвете, да му се као избеглици, додели стипендија, али је она одбијена.
◾Петар је потом нашао посао у Београду, као помоћник у кући Косте Јанковића, ађутанта кнеза Михаила, са братом Луком. Њих двојица су завршили гимназију са одличним успесима. По завршетку школовања заједно са својим братом ступио је у Артиљеријску школу 6. октобра 1875. године.
Живојин Мишић – плакат портрет
Период школовања
◾Током школовања упознао је припаднике 11. класе Степу Степановића и Живојина Мишића. Учествовао је у Првом српско-турском рату 1876, као питомац Војне академије, на позицији писара.
◾Пред почетак Другог српско-турског рата од 1877. до 1878. године је унапређен у чин наредника и био део Дринске бригаде, а потом наставио школовање. Изузетне резултате у школовању поткрепио је и у стручној литератури. Систематски је радио на упознавању коњице, упоредо је проучавао и страну литературу, пошто је познавао „прилично немачки“, a служио се и француским језиком.
◾У српско-бугарском рату 1885. био је на дужности водника у Другом ескадрону другог коњичког пука. Од децембра 1885. до фебруара 1886. био је вршилац дужности начелника Штаба Шумадијске дивизије.
◾По окончању рата, као водни официр краљеве гарде вредно је учио и започео припрему за генералштабну струку. Даље је наставио усавршавање и напредовање, где се показао као поуздан, издржљив и постојан. Преведен је у генералштабску струку 1890. године.
◾По свом образовању и преданости служби Петар Бојовић је био веома цењен официр. У наредним годинама је добијао нова задужења, чинове и усавршавао се. У јануару 1905. године постављен је за помоћника начелника Главног генералштаба. Током Мајског преврата 1904. године, је био у Нишу.
◾Од маја 1906. вршио је дужност начелника Главног генералштаба, пошто је генерал Радомир Путник поново постао министар војни. Биран је за члана и председника Управног одбора Официрске задруге у Београду. У априлу 1908. године поново се вратио у Ниш. Од марта 1909. године, па све до избијања Првог балканског рата, био је командант Коњичке дивизије коју је потпуно припремио за предстојеће догађаје.
Учешће у ратовима
◾У Првом балканском рату за начелника Штаба Прве армије постављен је 17. октобра 1912. године пуковник Бојовић. Иако је формални командант био престолонаследник Александар, Петар је заправо командовао армијом и био главни креатор српских победа на правцу дејства војске. Из овога се може видети да је Бојовић, био у ствари војни учитељ будућем краљу.
◾Након победе српске војске у Кумановској бици, Прва армија је тријумфално умарширала у Скопље, што је изазвало опште одушевљење међу тамошњим становништвом јер је после толико времена средњовековна српска престоница била коначно ослобођена од турске власти. Након ове битке, Петар је био унапређен у чин генерала.
◾Петар Бојовић је решио једну од најзначајнијих битака у српској историји, а Турске армије су се повлачиле у расулу. Као војни стручњак био је члан делегације која је учествовала у мировним преговорима са Османским царством, одржаним у Лондону.
◾Без објаве рата, бугарске снаге су 29. јуна 1913. године започеле Други балкански рат. Бојовић је поново био начелник Штаба Прве армије, а због успеха Прве армије другог дана битке је однета победа у бици на Брегалници. После ове битке пробијени су бугарски положаји и они протерани.
◾1914. године, по избијању Првог светског рата био је исто начелник Штаба Прве армије, учествовао је у Церској бици. Током тешких борби за ослобођење Шапца, на једној ливади у близини града, тешко је рањен у цеваницу десне ноге, а коњ под њим је убијен.
◾Под његовом командом успешно је изведена Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву и продрла до Старе Пазове. Учествовао је у борбама на Мачковом камену, а затим је повучен због раније задобијене ране, а команду Прве армије преузео је генерал Живојин Мишић.
◾Наредне године, враћен је као командант трупа које су требале да спрече продор и напад Бугара. Потом је прешао у противофанзиву и спречио продор Бугара на Косово. Тиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.
Мапа Албанске голготе 1915.
Албанска голгота и солунски фронт
◾Прешао је Албанију са војском. На позицији начелника штаба Врховне команде именован је уместо болесног војводе Радомира Путника, ког су његови војници носили до Скадра.
◾У операцијама на Кајмакчалану, Бојовић је руководио офанзивом српске војске која је уз савезничку помоћ поразила бугарске јединице и заузела Кајмакчалан и Битољ. На месту начелника Штаба Врховне команде, Бојовић је остао до 19. јуна 1918. године
◾Поново је преузео положај команданта Прве армије и одмах по преузимању исказао је свој командантски таленат. По пробоју Солунског фронта за ратне успехе његове Прве армије, генерал Петар Бојовић је указом 13. септембра 1918. унапређен у чин војводе, као последњи генерал унапређен у овај чин.
◾По завршетку рата, Бојовић је 1919. године, постао командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. После смрти војводе Живојина Мишића, именован је за начелника Главног генералштаба војске Краљевине СХС, 10. марта 1921. године, али кратко само до децембра исте године, када је смењен.
◾Постоје бројни разлози за његово смењивање. С једне стране је сматрано да је смењен јер је одбио понуду да постане Министар војске и морнарице, што је било тачно. Том приликом је изјавио да је превасходно војник. У пензију је отишао у 63. години, 21. децембра 1921. године. Војвода Бојовић је тада одлучио да се потпуно повуче из јавног живота.
◾Дане је проводио пишући мемоаре, из којих је 1922. године објављено само поглавље посвећено одбрани Косовог Поља у Првом светском рату. На заједничкој сахрани војводе Путника 7. новембра 1926. године, војвода Петар Бојовић је лично носио ковчег свог претходника. Такође је лично носио ковчег са моштима вожда Карађорђа, при преношењу на Опленац.
◾Две деценије је био ван активне војне службе, у дубокој старости, живећи скромно и повучено доживео је Други светски рат. Указом краљевске владе од 3. априла 1941. на предлог министарског савета, 83-oгодишњи војвода Бојовић је реактивиран и постављен за Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије
Однос према војводи у Другом светском рату
◾Током Другог светског рата, због старости није учествовао, али је 10. децембра 1942. године упутио писмо армијском генералу Дражи Михаиловићу подржавајући Југословенску војску у отаџбини. Такође, је одбио да авионом напусти земљу, а Немци су га убрзо заробили.
◾Ипак, Немци војводу за све време рата нису дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог светског рата. Војвода је немачком изасланику рекао да он са окупатором његове земље никако не може сарађивати, већ да неће излазити из своје куће на Врачару за време окупације. Окупацију је проживео у изолацији и дочекао ослобођење.
◾Постоје индикације да су остарелог војводу претукли припадници НОВЈ после ослобађања Београда, а потом одвели у затвор где је малтретиран, мучен и тучен. Пуштен је из затвора тек када је било евидентно да има унутрашње крварење, а онда од последица физичког злостављања је преминуо.
◾По другој верзији, са 86. година је позван на саслушање које је било веома непријатно и понижавајуће за старог војводу. А након тога, када је враћен кући, неколико младих припадника НОВЈ је упало у његову кућу, тражећи старог војводу Петра и ругали му се, понижавали и отели сабљу од које се није одвајао, која није пронађена до дан данас.
◾Званично извод књиге умрлих Храма Светог Саве наводи да је узрок смрти војводе Бојовића било обострано запаљење плућа.
◾Преминуо је 19. јануара 1945. године, у својој кући у Београду. Сутрадан 20. јануара породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Пошто од команде града нису добили никакво обавештење, сахрану је организовала породица 21. јануара на Новом гробљу. Сахрањен је без војних почасти уз црквени обред у породичну гробницу. Сахрани су присуствовали само чланови породице и најближи пријатељи, а ту су примећена и два човека у кожним капутима који су надгледали.
◾Ниједне новине нису јавиле о војводиној смрти, већ чак постоји и прича да је Радио Београд јавно пренео поруку да је забрањен долазак на сахрану, свима осим уже породице уз претњу хапшењем.
◾Након војводине сахране, његова породица је трпела разне нелагодности од стране новог режима. Његов млађи син Добрица је ухапшен и послат на десетогодишњу робију, под оптужбом да је био командант четничких илегалаца, а његова супруга Милева је послала писмо као молбу Јосипу Брозу Титу, на који није добила одговор.
◾О војводи Петру Бојовићу се из идеолошко-политичких разлога дуго ћутало. Није се знало чак ни где је сахрањен. На његовом просечном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, па је 1989. постављена спомен биста.
◾Петар Бојовић је један од најодликованијих српских официра у историји. Уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата, последњи и најмлађи генерал коме је додељена титула војводе, поред Радомира Путника, Живојина Мишића и Степе Степановића. Његово место и заслуге су неприкосновене и неоспориве, а на нама је да не дозволимо да се оваква судбина српског Великаша никада не понови.
Слава прецима!
