Ко је био Стефан Штиљановић?
◾Стефан Штиљановић био је српски племић, погранични заповедник и једна од најзначајнијих српских личности 16. века. У цркви прослављен је као свети кнез, односно свети деспот Стефан Штиљановић, али историјски извори показују да му титула деспота за живота није поуздано потврђена. Његов историјски лик везује се за српску властелу у угарској служби, за одбрану јужних граница хришћанске Европе од Османског царства и за каснији снажан култ у Српској православној цркви.
◾Година његовог рођења није поуздано утврђена, као ни имена његових родитеља. Предање га најчешће везује за Паштровиће, српско приморско племе јужно од Хума, са црногорског приморја. Старија традиција га назива последњим паштровским кнезом, али савремена историографија опрезно приступа том податку, јер најранији поуздани извори не потврђују јасно његову власт у Паштровићима.
◾У документима из његовог времена презиме се јавља у облицима Шкиљановић, Скиљановић и слично, док се облик Штиљановић учврстио у каснијој црквеној и народној традицији. Поуздано је да је био ожењен Јеленом Богдановић, која се заједно са њим помиње у даровници краља Фердинанда I из 1535. године. Јелена ће касније, као Јелисавета, такође ући у српско црквено предање као побожна кнегиња и светитељка.
◾Први сигуран помен Стефана Штиљановића потиче из 1527. године. Тада му је Фердинанд I Хабзбуршки, као свом присталици у борби против Јована Запоље, даровао поседе Михољанец и Глоговницу у области Крижеваца, односно Вировитице. Овај податак показује да је Штиљановић већ тада био део српске елите у угарском пограничју, у времену великих превирања после Мохачке битке 1526. године.
Улога у Аустроугарском царству
◾До 1530. године Стефан је био каштелан Новиграда, код Пожеге, у служби угарског великаша Ладислава Мореа. Као каштелан, управљао је утврђењем и имао војне, управне и обавештајне задатке. Из сачуваних писама види се да је пратио кретање османских снага и слао вести о Гази Хусрев-бегу, Мехмед-бегу и другим турским заповедницима.
◾У тим годинама Стефан Штиљановић делује као човек на самој граници два света: хришћанске Угарске и Османског царства. Његова улога није била само војничка, већ и дипломатска и обавештајна. Писао је и упозоравао угарске заповеднике на турске покрете, што показује да је био писмен, искусан и добро упућен у прилике на пограничју.
◾Године 1534. јавља се из Ораховице, одакле шаље вести о османским кретањима према Будиму и о борбама око Клиса. Наредне године, 21. јуна 1535, Фердинанд I дарује њему и Јелени Богдановић пусто имање Ешћен у Срему. У тој даровници Стефан носи титулу egregius, што указује на његов положај у средњем слоју угарског племства.
◾У наредним годинама остаје активан на пограничју. Године 1537. и даље је у служби Ладислава Мореа и појављује се у дипломатској мисији код Мехмед-бега, највероватније у покушају да помогне свом господару. У исто време Османлије освајају Пожегу и пустоше Славонију, па је Штиљановићево деловање било део шире борбе за очување хришћанских поседа у тим областима.
◾Последњи сигуран помен Стефана Штиљановића као живог човека потиче од 18. јула 1540. године. Тада је већ био префект утврђења Валпово у служби Петра Перењија и јављао је о кретању Арслан-бега и османске војске према Драви. После тог писма нестаје из живе историјске документације, па време и околности његове смрти нису потпуно поуздани.
◾У старијој традицији као година смрти наводила се 1543, а понекад и раније године, али савремена истраживања сматрају да је највероватније умро између 1540. и 1545. године. За његовог живота није сигурно потврђено да је био самостални српски владар, нити да је формално носио титулу деспота. Његов стварни историјски положај био је положај српског племића, каштелана и пограничног заповедника у угарској, односно хабзбуршкој служби.
Грбовник Великаша
Култ светог деспота
◾После смрти, његов култ се развио веома брзо. Већ записи из 1545. и 1560. године у манастиру Шишатовцу помињу његове мошти и светост, а османски попис из 1546. бележи манастир под његовим именом. То показује да је поштовање Стефана Штиљановића настало убрзо после његове смрти и да је било снажно везано за Фрушку гору и српско монаштво под османском влашћу.
◾Према црквеном предању, Стефан је био велики добротвор, милостив према сиромашнима и заштитник народа у времену глади и ратова. Народна традиција приписује му отварање житница и помоћ страдалницима, што је његов лик обликовало као идеал праведног владара, хришћанског добротвора и заштитника потлачених. Данас се слави 17. октобра.
◾Његове мошти су дуго почивале у манастиру Шишатовцу, који је постао главно средиште његовог култа., од 1545. године до 1942, када су пренете у Саборну цркву у Београду. У српској уметности 17, 18. и 19. века приказиван је као свети кнез или деспот, често у владарској одећи, са круном и жезлом. Тако је историјска личност пограничног племића временом добила светитељски и владарски лик у оквиру српске православне традиције.
◾Стефан Штиљановић има посебно место у српској историји јер припада времену после пада српских средњовековних држава, када су српски великаши, војници и народни прваци наставили да живе и делују у оквиру других држава, у интересу српског народа. Његов живот сведочи о судбини Срба у Срему, Славонији и јужном угарском пограничју, где су бранили границе, чували православну веру и стварали нова духовна средишта.
◾Иако није био владар у строгом историјском смислу, Стефан Штиљановић је у народном и црквеном памћењу постао симбол праведног господара, српске истрајности и хришћанске жртве у доба османског продора. Управо у споју историјске личности и светог култа лежи његов трајни значај за српску историју, културно и историјско наслеђе.
Слава прецима!