◾Вељко Петровић се родио око 1780. године у Леновцима у Црној Реци (Црни Тимок) од оца Петра и мајке Петрије. Његов отац је стекао доста богатства бавећи се стоком, углавном располажући огромним бројем оваца. Вељко је још као дечак био жив, несташан и окретан.
◾Када је Вељко имао око 16 година није више могао да трпи турску неправду, па је у договору са другим чобанима напао Турке и отео им оружје. Тада је оставио родитеље и отишао у Видин, у хајдуке. 1803. године је прешао у хајдуке код Станоја Главаша.
◾Заједно са Станојем Главашем био је присутан на збору у Орашцу, када су Карађорђа прогласили за вођу.
◾На почетку устанка предводио је једну засебну групу. Био је својеглав, па је са том групом опљачкао у Смедереву неке Турке, а када су га Срби звали на суд побегао је у Крајину и једно време се крио, да би се онда предао Карађорђу, који му је све опростио. Учествовао је и истицао се у опсади и ослобађању Београда крајем 1806.
◾Вељко је био познат по томе што је увек био на челу својих бораца, лично водећи нападе и јурише. Био је близак пријатељ са Вуком Стефановићем Караџићем.
◾Био је танак и висок. Имао је смеђу косу, мале бркове, дугачак и помало кукаст нос. Био је ожењен два пута, прво са Маријом а потом Чучук Станом у коју се заљубио. Осим постеље, делили су седло и кубуру, заједно осмишљавали стратегије и одлазили у битке. Одлучно је остајала уз њега и у најтежим тренуцима.
◾На почетку 1807. је молио Савет и Карађорђа да му одобре да дигне устанак у Црној Реци (Црни Тимок). Дали су му одобрење и барјак. Потом је у једној кули ухватио бега и узео његово благо, оружје и коња Кушљу, који ће од тада бити његов верни пратилац.
◾Вељко је био прек, никад није хајао за дисциплину, често је улазио у сукоб са надређенима. Девојкама је горело у грудима кад би се појавио на коњу, одевен у раскошну одећу и опасан позлаћеним оружјем.
◾1808. године ослободио је Сокобању. Из Сокобање је излетао и на све стране нападао је Турке. У пролеће 1808. је нарушавао примирје, па су Руси више пута тражили од Карађорђа да га казни. Вожд би га позвао, разговарао са њим и онда га враћао поново, опраштајући му све због његовог јунаштва.
◾Био је на положајима код битке на Чегру, али је са Петром Добрњцем последњи дан пред битку отишао да брани други положај од Турака што се испоставило да му је спасило живот. Потом је бранио Сокобању, неуспешно, и том приликом је рањен у ногу. Повратио је Сокобању наредне године.
◾Размирице међу устаницима су све више доводили до удаљавања Вељка од Карађорђа. 1810. су га позвали у Београд, где су га оптужили на скупштини да је обљубио некакве девојке. Савет га је осудио на затвор, али га нису одмах затворили. Он је побегао у Смедерево.
◾Ратовао је заједно са Русима цело лето 1810. године дуж Дунава и Тимока и свуда је на све стране Турцима страх задавао. Руси су га веома поштовали, а за показану храброст је одликован.
◾Када је велика турска војска кренула на Делиград Вељко се придружио једном делу руске војске. Касније су се удружили са Карађорђевом војском и на Јасици победили турску војску. Неколико дана касније уследила је битка код Варварина, у којој се Вељко истицао чудима од јунаштва. У тој бици рањен је у леву руку, па више није могао прсте добро скупити или опружити.
◾У лето 1811. године је постављен за неготинског војводу. Турци су 1813. припремили велику војску са свих страна. Са 15.000 војника ишли на Неготин, а Хајдук Вељко је укупно располагао са 3.000 војника.
◾Турцима су стизала појачања, а Вељку су страдали и били рањавани најбољи борци. Након неког времена код Срба је настала оскудица у муницији, те је Вељко растопио све тегове, кандила и кашике. Он је тражио и писао, па онда и претио да му пошаљу муницију и помоћ. Муниција је касно стигла, а помоћ није стизала… Дању и ноћу ходао би по шанчевима, поправљао их и храбрио борце.
◾У недељу 1. августа 1813 Турци су га препознали, нациљали топовима и погодили га усред плећа, што му је однело живот.
◾Након његове смрти, турске снаге су спалиле Неготин, али су мештани успели да сакрију његове остатке и сахране га са почастима. Вељко Петровић је постао симбол српске борбе за слободу и независност, а његов лик је често присутан у српској књижевности, песништву и народној традицији. Његови подвизи су инспирисали многе генерације и остају део колективног сећања српског народа.
Слава прецима!