Ко је био јуначки војвода?
◾Марко Миљанов Поповић Дрекаловић био је српски војвода, ратник, племенски старешина и књижевник из Црне Горе, једна од најособенијих личности 19. века. Рођен је у Медуну, у племену Кучи, 1833. године, а преминуо је у Херцег Новом 1901. године.
◾Потицао је из племена Кучи, из брдског простора у коме су се преплитали племенски поредак, османски притисак и постепено јачање црногорске државе. О његовом детињству нема много поузданих података. Зна се да му је отац био Миљан Поповић, а мајка Борика Милић, као и да у младости није имао школско образовање.
◾Као млад човек, 1856. године отишао је на Цетиње и ступио у службу кнеза Данила I Петровића као перјаник. То је био почетак његовог јавног живота, али и време тешких унутрашњих сукоба у Црној Гори и Брдима. Марко је рано ушао у свет оружја, части, племенске одговорности и државне службе, што ће касније дубоко обележити и његово књижевно дело.
◾У ратовима и сукобима са Османлијама Марко Миљанов се брзо истакао храброшћу. Године 1862. добио је важну улогу судије и старешине Братоножића, а касније и војводско достојанство. Његов углед није почивао само на личном јунаштву, већ и на способности да управља људима, смирује племенске сукобе и брани народ у пограничном простору.
Грбовник Великаша
Истицање у рату и место градоначелника
◾Посебно се истакао у црногорско-турским ратовима 1862. и 1876–1878. године. Најпознатија епизода његовог војничког живота везује се за Битку на Фундини 1876. године, у којој је имао истакнуту улогу у борби против османске војске. Та победа донела му је велики народни углед и учврстила његов положај међу најпознатијим војводама свога времена.
◾После ослобођења Подгорице 1878. године, Марко Миљанов је, према биографским подацима, једно време имао и управну улогу у граду. У државном животу Црне Горе био је члан најважнијих установа, али се његов однос са кнезом Николом Петровићем временом погоршао. Почетком осамдесетих година 19. века повукао се из јавног живота и вратио у родни Медун.
◾Тај прекид са политиком отворио је другу, не мање важну страну његовог живота. Марко Миљанов је тек у зрелим годинама научио да чита и пише. У времену када многи писци већ завршавају своје дело, он га је тек започињао. Самоук, без школске реторике и књижевне углађености, писао је онако како је памтио, говорио и морално судио.
Застава Српска оцила (4С)
Најпознатија дела, писање
◾Његово најпознатије дело, „Примјери чојства и јунаштва”, објављено је 1901. године, после његове смрти. Потом су објављена и дела „Племе Кучи у народној причи и пјесми” и „Живот и обичаји Арбанаса”. У њима Марко није писао као учен историчар, већ као сведок једног света: племенског, ратничког, патријархалног, али и дубоко моралног.
◾Највећа вредност Марка Миљанова није само у опису бојева, већ у његовом појму чојства. За њега јунаштво није било довољно ако није било везано за човечност. Чувена мисао која му се приписује: „да је јунаштво бранити себе од другога, а чојство другога од себе“, постала је једна од најпознатијих етичких формула српске књижевности и народне мисли.
◾У његовим записима посебно место имају Кучи, Братоножићи, Црногорци и Арбанаси, не као апстрактни јунаци, већ као живи људи са манама, врлинама, заклетвама, осветама, помирењима и тренуцима моралне величине. Зато је његово дело важно и за историју и за етнографију, али пре свега за разумевање моралног света српског и црногорског племенског друштва 19. века.
◾Марко Миљанов преминуо је 1901. године у Херцег Новом. Његова родна кућа у Медуну данас је музејски простор посвећен његовом животу и времену, са предметима који сведоче о његовој личности, племенском окружењу и културном памћењу које се око њега створило.
◾Марко Миљанов остао је упамћен као човек који је у себи спојио ратника и моралисту, војводу и писца, племенског старешину и народног учитеља. Његов значај за српску историју није само у борбама против Османлија, већ у томе што је показао да највише јунаштво није сила, него владање собом. Зато његово име стоји међу онима који су српском народу оставили не само причу о храбрости, већ и меру човечности.
Слава прецима!
