Српски вођа у Војводини
◾Светозар Милетић био је адвокат, новинар, политичар и један од најзначајнијих српских народних вођа у Хабзбуршкој монархији 19. века. Рођен је у Мошорину, у Шајкашкој, 22. фебруара 1826. године, а преминуо је у Вршцу 4. фебруара 1901. године. Његов живот везан је за борбу Срба у Угарској за политичка права, народну равноправност, слободу штампе, просвету и културно уједињење српског народа.
◾Основну школу започео је у Мошорину, а школовање наставио у Тителу, на немачком језику. Као изузетно даровит ђак уписао је Новосадску гимназију, где је од 1838. до 1844. завршио шест разреда и већ тада био запажен као један од најбољих ученика. Потом је школовање наставио у Евангеличком лицеју у Пожуну, данашњој Братислави, где је окупљао српску омладину и покренуо руком писани лист „Сербски соко“.
◾У јесен 1846. године уписао је права у Пешти. Током студија објављивао је стихове и политичке текстове, али је све више прелазио из књижевног у јавни и национални рад. Већ као млад човек схватио је да српски народ у Угарској мора имати своје школе, новине, културне установе и политичку организацију.
◾У револуционарној 1848. години Милетић се укључио у српски народни покрет. У почетку је веровао да Срби могу сарађивати са Мађарима у борби против аустријског апсолутизма, али се после одбијања српских националних захтева окренуо против мађарске револуционарне политике. На Мајској скупштини изабран је у Главни одбор и постао један од истакнутих гласова млађе српске генерације.
◾После револуције наставио је студије права у Бечу, а докторирао је 1854. године. Адвокатски испит положио је у Темишвару 1855, а од 1856. године имао је адвокатску канцеларију у Новом Саду. Управо ће Нови Сад постати главно средиште његовог политичког и културног рада.
◾Када је 1860. године укинуто Војводство Србија и Тамишки Банат, Милетић је у „Србском дневнику“ снажно иступио у одбрану српских права. Његов програмски текст „На Туциндан“, објављен 1861, имао је велики одјек и показао га као вођу нове српске либералне политике у Угарској.
Градоначелник Новог Сада
◾Године 1861. изабран је за градоначелника Новог Сада, као један од најмлађих људи на тој дужности. Као градоначелник залагао се за службену употребу српског језика, јачање српских установа и културни развој града. Због инсистирања на српском језику у службеној преписци суспендован је 1862. године, а и други пут, после поновног избора 1867, уклоњен је са положаја 1868.
◾Милетић је имао велику улогу и у културном животу. Подржао је оснивање Српског народног позоришта у Новом Саду 1861. године и сматрао да култура није украс, већ важан део националне борбе. За њега су политика, просвета, позориште, штампа и језик били повезани делови истог народног задатка.
◾Године 1866. покренуо је лист „Застава“, који је постао најзначајније политичко гласило Срба у Угарској. Око Милетића се обликовала Српска народна слободоумна странка, са либералним и националним програмом. Она је окупила велики део српског народа у Војводини и постала главни носилац борбе против мађаризације и за права немађарских народа.
◾У студији „Источно питање“ из 1863. године Милетић је говорио о потреби ослобођења балканских народа од Османског царства и о стварању балканске федерације. Његова политика није била уска: повезивао је српско питање са судбином других Јужних Словена и са широм борбом потлачених народа за слободу.
Застава Српска оцила (4С)
Затвор и последње године
◾Као посланик у Угарском сабору, од 1865. године, Милетић је бранио права Срба. Због оштрог писања и политичке борбе више пута је прогањан. Први пут је осуђен на годину дана затвора и био је заточен у Вацу од 1870. до 1871. године. Други пут је ухапшен 1876, у време Херцеговачког устанка и српско-турског рата, и осуђен за велеиздају.
◾Затвор, притисци и дугогодишњи политички прогон тешко су нарушили његово здравље. После душевног слома постепено се повлачио из јавног живота, а од 1883. године више није имао некадашњу политичку снагу. Последње године провео је мирније, најпре у Новом Саду, а потом у Вршцу, код сина др Славка Милетића.
◾Светозар Милетић остао је упамћен као човек који је личну слободу, здравље и породични мир жртвовао за права свог народа. Његов значај није само у политичким говорима и новинским чланцима, већ у томе што је Србе у Хабзбуршкој монархији научио да се организују као модеран народ кроз странку, штампу, културу, школу и јавну реч.
◾За српску историју Милетић је симбол грађанске храбрости, националне свести и политичке истрајности. Он није био војсковођа, већ народни трибун; није освајао земље, већ је бранио право једног народа да говори својим језиком, чува своје име и сам одлучује о својој будућности. Зато његово место у српској историји остаје међу најважнијим личностима 19. века.
Слава прецима!
