Позадина битке и дешавања
◾Битка на Кајмакчалану вођена је у септембру 1916. године на Солунском фронту, између српске и бугарске војске. Кајмакчалан, врх планине Ниџе висок око 2.524 метра, имао је огроман стратешки и симболички значај: његовим освајањем српска војска је после албанске голготе први пут поново ступала на земљу своје отаџбине. Зато је овај врх остао познат као „Капија слободе”.
◾Историјски контекст битке почиње катастрофом из 1915. године. После заједничког напада Немачке, Аустроугарске и Бугарске, српска војска и народ повукли су се преко Албаније до јадранске обале. Преживели војници пребачени су на Крф и у Бизерту, где су лечени, опорављени и реорганизовани. Крајем априла 1916. почело је њихово пребацивање на Халкидики, у близини Солуна.
◾Српска војска се на Солунском фронту вратила у рат као војска која је изгубила државну територију, али није изгубила вољу за борбу. Савезничка офанзива у јесен 1916. имала је циљ да потисне бугарске снаге и отвори пут ка Битољу и унутрашњости окупиране Србије. У том плану Кајмакчалан је био један од најтежих и најважнијих положаја.
◾Бугарска војска је Кајмакчалан претворила у снажно утврђење. Врх је био брањен рововима, бодљикавом жицом, митраљеским гнездима и артиљеријом, а због стрмих падина, камена, магле и сурове планинске климе био је изузетно тежак за напад. У појединим изворима помиње се да су га Бугари називали „Борисов град”, управо због уверења да је готово неосвојив.
Мапа Албанске голготе 1915.
Командант војске и једнице
◾Главни терет борбе понела је Дринска дивизија, којом је командовао пуковник Крста Смиљанић. Уз њу су у одсудним данима учествовали и делови Дунавске дивизије, као и Добровољачки одред војводе Вука. Борба за врх није била један једини јуриш, већ дуготрајно освајање ровова, камена по камен и положаја по положаја.
◾Битка се најчешће датује од 12. до 30. септембра 1916. године. Током тих дана врх је више пута прелазио из руке у руку. Срби су га освајали, Бугари су га поново заузимали противнападима, а борбе су се водиле у готово немогућим условима, под артиљеријском ватром, у магли, киши, хладноћи и на голом камењу.
◾Посебно тешке борбе вођене су последњих дана септембра. Дринска дивизија је претрпела огромне губитке, али није одступила. Добровољци војводе Вука и јединице које су пристизале као појачање улазиле су у први борбени ред у тренуцима када су нападне снаге биле исцрпљене. Управо та упорност омогућила је да српска војска коначно овлада врхом.
◾Кајмакчалан је коначно заузет 30. септембра 1916. године. Та победа имала је огроман морални значај: после повлачења, изгнанства и опоравка на Крфу, српски војник је поново стао на тло своје државе. Министарство одбране Србије истиче да је битка за Кајмакчалан била прва велика победа реорганизоване српске војске и да је вратила борбени дух војницима.
◾Цена победе била је страшна. Српска војска је имала више хиљада погинулих, рањених и несталих, а сама Дринска дивизија изгубила је преко 3.800 људи. Због размера страдања, Кајмакчалан је остао једно од најкрвавијих места српског ратног напора из Првог светског рата.
Застава Српска оцила (4С)
Последице и наставак напретка
◾После освајања Кајмакчалана, српска војска наставила је напредовање ка Битољу. Победа није значила тренутно ослобођење Србије, али је отворила пут даљим операцијама на Солунском фронту. У јесен 1916. савезничке и српске снаге ослободиће Битољ, што је био први велики успех на том делу фронта.
◾Значај Кајмакчалана није само војни. Он је постао место на коме се српска војска, после највећег страдања, вратила у борбу као организована и одлучна сила. Та победа показала је савезницима да Србија, иако окупирана, није поражена. Показала је и непријатељу да српска војска после Албаније није нестала, већ се вратила још решенија да ослободи отаџбину.
◾Битка на Кајмакчалану зато заузима посебно место у српској историји. Она је истовремено прича о војничком подвигу, страдању, повратку и нади. На том каменитом врху, високо изнад облака, српски војници нису освојили само један положај, већ су отворили пут ка ослобођењу, ка пробоју Солунског фронта и коначном повратку Србије у живот.
Слава прецима!
