Ко је био мајор Танкосић?
◾Војислав Танкосић је рођен 28. септембра 1880. године, у селу Руклада код Уба. Отац Павле, казанџија, био је доста старији од мајке Миље, мало се зна о његовом раном детињству. По завршетку основне школе, породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију.
◾У Војну академију уписао се 1899, да би је завршио 1901. године. Потом је завршио и Вишу школу Војне академије. Читао је много, а посебно књиге из националне историје.
◾Као потпоручник је учествовао у завери против краља Александра Обреновића и у Мајском преврату 1903. године. Командовао је водом, који је стрељао браћу краљице Драге.
◾У оквиру четничке организације упућен је зими 1903/04. године у Скопље, Битољ и Солун, где је радио на организовању четничких акција у Старој Србији. Танкосић је важио за једног од најодважнијих четничких војвода и за доброг стрелца.
◾Командовао је у неколико окршаја са Бугарима, те је зато и одликован Орденом Карађорђеве звезде. Да популарише четничку акцију у јавности, шетао је изазовно Београдом у четничкој униформи и посећивао најпосећеније кафане на Теразијама. У Београд се вратио јула 1908.
◾Није имао милости за дезертере, заробљенике, уходе… Танкосић се није женио, а говорио је да се „венчао за Србију“. Успут, живео је боемски обожавајући жене и пиће. Мрзео је непоштене политичаре и лопове. Ове последње сматрао је својим непријатељима, и беспоштедно се обрачунавао са њима у свакој прилици.
◾После аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, формирао је у Прокупљу четничку школу у којој су припремани добровољци за извршавање специјалних задатака у Босни и Херцеговини. Ширио је мрежу у Босни и Херцеговини и регрутовао је добровољце, док је у Србији било организовано око 5.000 добровољаца. Међутим када је Србија 1909. признала анексију распустио је логор за обуку добровољаца у Ћуприји.
Мапа српских светиња на Косову и Метохији
Први Балкански рат и Сарајевски атентат
◾Био је члан „Младе Босне”. Један је од оснивача организације „Уједињење или смрт” (популарно зване „Црна рука”). Учествовао је у писању устава организације, чији циљ је била борба за уједињење српства.
◾Пред избијање Првог балканског рата марта 1912. прекомандован је у штаб граничних трупа, са циљем да обучава добровољце. Танкосић је био веома строг при селекцији, па је од 2.000 одабрао само 245 добровољаца, а занимљиво да је одбио Гаврила Принципа због слабе конституције.
◾Изазвао је бој на Мердарима, која се сматра првом битком у Првом балканском рату, без одобрења надлежне команде. Четници су водили борбу три дана све док се није укључила српска редовна војска. Српска војска однела је победу а Танкосићеви четници први су ушли у Приштину. Они су на тај начин отворили врата српској војсци да ослободи Косово, а Танкосић је био одликован Карађорђевом звездом са мачевима и унапређен у мајора.
◾Учествовао је у обучавању атентатора у Сарајевском атентату, пребацио их је преко Дрине, а посредницима је предао оружје. По избијању Првог светског рата постао је командант Добровољачког одреда у Београду. Учествовао је у бици на Дрини, код Лознице и на Мачковом камену 1914. године.
Мапа српских светиња на Косову и Метохији
Рањавање, смрт и заоставштина
◾У Аустроугарском ултиматуму, између осталог, стајала је и тачка која тражи хапшење и притвор Воје Танкосића. Причало се да није зазирао ни од кога, те је за његово име везан безброј легенди које указују на његову неустрашивост.
◾За време повлачења српске војске 1915. као командант батаљона је рањен у груди у Игришту код Великог Поповића 31. октобра 1915. Од последица рањавања, умро је 2. новембра 1915. у својој 35. години живота у Трстенику. Према неким сведочењима су му последње речи биле Његошев цитат: „Не бојим се вражјег окота, нека га је ко на гори листа“.
◾“КРАЈ Воји Танкосићу. Демон светског рата, подстрекач убиства престолонаследника Воја Танкосић, мајор српске војске, чије је изручење у ултиматуму тражила наша влада од Србије. Мајора Танкосића сустигла је казна…“. извештавала је аустријска и мађарска штампа.
◾Његови војници су га однели и закопали тајно на Трстеничком гробљу, али су Аустријанци ипак успели да га пронађу, откопају и након установљивања идентитета, сликају леш, како би уверили јавност да је ипак мртав. Посмртне остатке пренела је његова мајка Миља, уз помоћ Удружења српских четника и сахранила на београдском Новом гробљу 1922. године. Запис на његовом гробу гласи: „Венац бесмртне славе, српска ти вила плете, над твојим гробом, Војо, комитске плачу чете“.
Слава прецима!
