Одлучујућа битка против Турака
◾Битољска битка вођена је од 16. до 19. новембра 1912. године, током Првог балканског рата, између српске Прве армије и османске Вардарске армије. Одиграла се северно од Битоља, на простору данашње Северне Македоније. Представљала је једну од најзначајнијих победа српске војске и одлучујући удар османској војној моћи на вардарском ратишту.
◾После победе у Кумановској бици, 23. и 24. октобра 1912. године, српска војска наставила је наступање према југу. Поражена Вардарска армија, којом је командовао Зеки-паша, повукла се преко Велеса, Прилепа и Кичева ка Битољу. Османска команда одлучила је да управо ту организује нову одбрану и покуша да заустави српско напредовање.
◾Српском војском руководила је Врховна команда на челу са генералом Радомиром Путником. Првом армијом командовао је престолонаследник Александар Карађорђевић, док је начелник њеног штаба био пуковник Петар Бојовић. Циљ је био да се Вардарска армија потуче пре него што успе да се опорави од претходних пораза.
◾Османске снаге утврдиле су положаје дуж река Шемнице и Црне реке, ослањајући се на узвишења Бели камен, Киромарицу и Кочиште. Одбрану су олакшавали набујали водотоци, мочварно земљиште и снажна артиљерија. Зеки-паша се надао да ће ту задржати српску војску док се не разјасни исход ратних операција у Тракији.
Живојин Мишић – плакат портрет
Почетак борби и бројно стање
◾У бици је учествовало око 68.000 српских војника са 155 топова, насупрот приближно 38.350 османских војника са око 100 топова. Српске снаге чиниле су Моравска, Дринска и Дунавска дивизија првог позива, Моравска и Тимочка дивизија другог позива и Коњичка дивизија.
◾Борбе су започеле 16. новембра нападом Моравске дивизије другог позива на турске положаје код села Гопеша. После жестоких сукоба, српски војници заузели су Бели камен, једно од кључних узвишења. Османска војска је снажним противнападима покушавала да поврати изгубљене положаје.
◾Сутрадан, 17. новембра, започео је општи напад Прве армије. Најтеже борбе вођене су на централном делу фронта, где су српске јединице морале да пређу набујалу Шемницу под снажном пушчаном, митраљеском и артиљеријском ватром. Упркос великим губицима, напад није обустављен.
◾Одлучујући тренутак наступио је када су српски брдски топови ућуткали непријатељску батерију код Драгожана. Војници Моравске и Дринске дивизије прешли су реку и јуришем освојили Киромарицу и Кочиште. Османски фронт пробијен је у ширини од приближно пет километара, чиме је исход битке практично решен.
◾Истовремено је Дунавска дивизија прешла Црну реку и пробила положаје османског Петог корпуса. Ипак, српска команда није одмах уочила размере постигнутог успеха. Густа магла, отежане везе и исцрпљеност јединица спречили су потпуно искоришћавање пробоја.
◾Увидевши да је одбрана сломљена, Зеки-паша је 18. новембра наредио повлачење. Османске снаге одступале су према Ресну, Охриду и Лерину, остављајући део артиљерије, опреме и заробљеника. Дана 19. новембра српска Дринска дивизија ушла је у Битољ, чиме је битка окончана победом Србије.
◾Победа је плаћена великим губицима. Српска војска имала је приближно 3.000 погинулих, рањених и несталих, међу којима 539 погинулих. Османски губици били су знатно већи, а процењују се на око 13.600 погинулих, рањених, заробљених и несталих. Заплењено је и 56 топова.
Мапа Албанске голготе 1915.
Последице и ратна победа
◾После победе код Битоља, српска војска успоставила је непосредну везу са грчким снагама код Лерина. Пораз Вардарске армије означио је крај организованог османског отпора на овом делу ратишта. Србија је овладала великим делом Вардарске Македоније, чији ће државноправни положај бити утврђен мировним споразумима 1913. године.
◾Битољска битка била је завршни велики окршај српске војске са Османским царством у Првом балканском рату. После победа код Куманова и Битоља, српске јединице учествовале су и у савезничким операцијама код Једрена и Скадра. Остварен је један од главних војних циљева Србије, али су балкански савезници убрзо ушли у спор око поделе освојених територија.
◾Значај Битољске битке зато превазилази сам војни успех. Она је означила слом вишевековне османске власти у овом делу Балкана и представљала врхунац српске војне кампање 1912. године. У српској историји остала је сведочанство снаге војске која је, после Кумановске победе, успела да порази и последњу велику османску армију на свом ратишту.
Слава прецима!
