◼️Радомир Путник је рођен 24. јануара 1847. године, у Крагујевцу, од оца Димитрија и мајке Марије. Презиме је добио тако што је његов деда, Арсеније, који се доселио са Косова у Белу Цркву у Банату, са седам година одговорио да је он путник у непознатом правцу. Основну и средњу школу је завршио у Крагујевцу. Био је добар ђак, одмерен и учтив.
◼️Није волео велика друштва, већ мала и скромна, која би га пажљиво слушала. Био је скроман током целог живота, од раних дана, није волео да се хвали успесима. Говорио је течно немачки језик. Уписао је Артиљеријску школу 1861. године, коју је и завршио пет година касније. Истицао се у тактици и стратегији, цртању као и географији. Волео је гимнастику и јахање.
◼️Током ратова 1876/7. и 1885. године, доживео је прва ратна искуства, али и поразе које никада неће заборавити. Тада је командовао Рудничком бригадом односно Дунавском дивизијом. Његов однос према краљу је био лојалан, али је одбијао да се улагује као што су остали официри радили, те је убрзо запао у немилост владајућој династији Обреновић.
◼️1896. године, због неслагања са Обреновићима и односу према њему, затражио је и добио одлазак у пензију. Касније, три дана након Мајског преврата, 1903. године, реактивиран је у службу и враћен на место начелника Генералштаба. У том периоду, сматра се да је он од једне војске заостале сељачке земље, направио официрски кадар и оспособио војску да се носи са далеко савременијим наоружањем.
◼️У Првом и Другом балканском рату, командовао је војском у биткама код Куманова и Битоља. Такође, његова одлична процена ситуације, довела је до победе и у бици на Брегалници.
◼️При проглашавању рата Аустроугарске Србији, нашао се привремено заточен јер је био на лечењу у Аустрији, али је ипак пуштен да се врати у Србију. Припреме за рат су већ започете, јер је раније направио план за одбрану земље са својим замеником – Живојином Мишићем.
◼️Церска битка је побеђена захваљујући његовим одлукама о расподели снага између Шапца и Ваљева и правовременом прилагођавању ситуацији. Током Колубарске битке је водио војску кроз највећа искушења и на крају извојевао победу. Међутим, непријатељ је ипак био надмоћнији те је имао два избора – капитулацију или повлачење.
◼️У Призрену, 1915. издао је команду да се војска повуче преко Црне Горе и северне Албаније, како би се реорганизовала и спасила. Након тога, није имао више снаге, ни да хода ни да јаше, те су га војници пренели преко врхова Албаније у направљеној стражарници. Арчибалд Рајс је записао о њему да је „своју болничку постељу претворио у биро где је неуморно радио дан и ноћ“.
◼️У фебруару 1916, на Крфу, замењен је са Петром Бојовићем на челу начелника Генералштаба. Тај догађај га је дубоко погодио, па је изјавио „Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам и све заборављам. Само ме боли што сам са положаја начелника уклоњен онако. Тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.“ Потом, отишао је на лечење у Ницу, где је и преминуо 17. маја 1917. године.
◼️Француска држава је обавила погреб како доликује великом војсковођи, ковчег је постављен у капелу Руске цркве. Нажалост, по завршетку рата, Радомир Путник је био заборављен од стране својих сабораца, те је ковчег пренет у подрум те цркве. Ипак, 1926., под притиском јавности, власти су пребациле ковчег у Београд, те је сахрањен на Новом гробљу, где и данас почива.
Слава прецима!
