◾Најмлађи подофицир на свету – Момчило Гаврић. Рођен је 1. маја 1906. године у околини Лознице, од мајке Јелене и оца Алимпија.
◾Почетком августа 1914. године, хрватска „Вражја дивизија“ му је убила целу породицу, укључујући 4 брата и 3 сестре, а потом запалила кућу. Момчило је остао сасвим сам са само 8 година.
◾Потом, срео је 6. Артиљеријски пук, Дринске дивизије, који га је прихватио у своје редове, након што им је испричао своју причу. Након Церске битке, унапређен је у чин каплара и сашили су му униформу.
◾Са својом јединицом прошао је Албанску голготу, а потом и евакуацију на острво Крф.
◾Учествовао је у пробоју Солунског фронта, где је и рањен. На Кајмакчалану, војвода Живојин Мишић га је одликовао чином поднаредника, тада је имао само 11. година. Након је био учесник ослобађања Србије и са својом јединицом стигао чак до Словеније.
◾Након рата, са другом српском сирочади, послат је на школовање у Лондон, Енглеску. Вратио се након 3 године. После школе, радио је у Београду и Шапцу. Оженио се са Косаром и добио два сина.
◾1928. године, морао је да поново одслужи војску. Рекавши да је служио војску и да има Албанску споменицу, наљутио је надређеног официра те је послат у војни затвор на два и по месеца.
◾Током Другог светског рата, послат је у логор Бањица, а партизани су га, након ослобађања, дали на стрељање као сарадник окупатора. Спасио га је и препознао партизански мајор ко је знао ко је Момчило.
◾Јавном изјавом да нам „Албанци нису браћа“, ухапшен је од стране ОЗНА-е и осуђен је на годину и по дана затвора, 1947. године. У затвору је преживео велике трауме и никада није говорио о томе.
◾Преминуо је у Београду, 28. априла 1993. године, са 87 година. Сахрањен је уз војне почасти.
◾Француски генерал му је рекао: „Штета што нисте били француски војник, имали бисте споменик на Јелисејским пољима“. Данас, у Србији, има споменик у Лозници, постављен 2018.
Слава прецима!
