◾Ова објава није посвећена ниједној великој личности наше историје, али сматрамо да су ови „мали-велики“ људи више него заслужили објаву као посвету и захвалницу њима, који су својим несебичним делима задужили наш народ, а тиме стали раме уз раме са великим људима, са Великашима. Див јунаци!
◾У данашње време кад човека хоће да похвале кажу да је успешан, образован, вредан, имућан, добар… Некада је постајала једна реч која је говорила све.
◾Домаћин. Домаћин није био свако. То је био човек који зна ред и обичај, који има васпитану децу, часну породицу, онај коме се верује. Домаћин је знао како се поштују родитељи, за живота и после смрти. Како се дочекује кум и испраћа путник намерник.
◾Са таквим се човеком ломио славски колач, кумовало и седело у горњем крају. Његова реч била је јача и од богатстава и од сиромаштва. У злу непокоран, у добру понизан. Частан. Јасних начела и моралних норми. Непоткупљив и непоколебив. Домаћин је могао имати много, али и мало, ако је питање материјалних вредности. Вредео је као човек.
◾Могао је живети у селу или у граду, бити образован или неписмен. Није га домаћином чинило ни одело, ни кола, ни кућа. Тиме га је чинило часно порекло, слога у кући, начин размишљања, а понајвише однос према људима. Ко не ваља у својој кући, не може бити добар човек. Ко је превише гласан није сигуран у оно што прича. Ко нема милости, нема ни храбрости.
◾Сећам се неких људи које су називали домаћином. И њих нису сви волели, али им нису порицали стечену титулу. Све што мисле о њему изговарали су после признања да је – Домаћин човек.
Текст написала: Лела Милосављевић
На слици: Живојин Лазић, солунац
Слава прецима!
