Порекло војводе Миленка
◾Миленко Стојковић био је један од најзначајнијих војвода Првог српског устанка и једна од најмоћнијих личности устаничке Србије источног Поморавља и Подунавља. Рођен је 1769. године у Кличевцу код Пожаревца, а умро је у емиграцији, највероватније у Бахчисарају на Криму, после 1831. године. У историји је остао упамћен као храбар војсковођа, способан управник, али и као самосталан и понекад противречан устанички старешина.
◾Потицао је из пожаревачког краја, из средине у којој су се крајем 18. века снажно осећале последице јаничарског насиља. Према биографским подацима, у младости је научио слова, изучио терзијски занат и бавио се трговином у Пожаревцу. Као угледан и писмен човек, имао је одређен углед и међу Србима и међу Турцима, што ће му касније помоћи да брзо окупи људе око себе.
◾Када су дахије преузеле власт у Београдском пашалуку и започеле зулум над народом, Миленко се повукао из Пожаревца у родни Кличевац. После Сече кнезова и збора у Орашцу 1804. године, Карађорђе је међу најважније позване старешине убројао и Миленка Стојковића, коме је поверено да подигне народ у свом крају. Он се брзо одазвао и постао један од главних носилаца устанка источно од Мораве.
Застава Српска оцила (4С)
Почетак устанка
◾Већ 1804. године Миленко се истакао у борбама за Пожаревац. Са својим људима учествовао је у притиску на турску посаду, а затим постао један од најважнијих војвода пожаревачке нахије. Његов успон био је брз, јер је умео да окупи људе, да држи дисциплину и да делује одлучно у простору који је био важан за контролу источне Србије.
◾Најпознатији догађај из прве године устанка везан је за Аду Кале. После бекства дахија низ Дунав, Карађорђе је, уз сагласност Бећир-паше, послао Миленка да их пронађе. У ноћи између 5. и 6. августа 1804. године, Миленко је са својим људима напао дахије, савладао их и погубио. Тако је симболично окончана прва фаза Буне на дахије, иако се устанак убрзо развио у много ширу борбу против османске власти.
◾Године 1805. Миленко Стојковић имао је важну улогу у Боју на Иванковцу. Заједно са Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем, са устаницима је затворио пут Хафиз-паши, који је са регуларном османском војском кренуо према Београду. Победа код Иванковца била је први велики пораз султанове војске у Првом српском устанку и прекретница после које се устанак више није могао свести само на обрачун са дахијама.
◾После Иванковца, Миленков углед још више расте. Крајем 1805. и почетком 1806. устанички планови били су усмерени ка источној Србији и Дунаву. Миленко је заузео Пореч, важну тврђаву и острво на Дунаву, а потом се преко Мироча спустио у Тимочку крајину, где је устаничка власт проширена ка Неготину и Кладову. Тако је постао стварни господар једног великог и стратешки важног простора.
◾У пролеће 1807. године нашао се у тешком положају код Штубика и Малајнице, где су га притисле снажне турске трупе из Видина. Из тог окружења није могао лако да се извуче, али су му у помоћ дошли Карађорђе са српском војском и руски одред генерала Исајева из Мале Влашке. Тај догађај показује колико је источни фронт устанка био важан и колико су српско-руске везе већ тада добијале војни значај.
◾Миленко је био и члан Правитељствујушчег совјета, прве устаничке установе која је требало да организује управу у ослобођеној Србији. Ипак, као и неки други велики војводе, није лако прихватао јачање централне власти. У устаничкој Србији сукобљавали су се два начела: Карађорђева тежња да створи јединствену државну команду и жеља појединих војвода да у својим нахијама задрже широку самосталност.
Карађорђе – плакат портрет
Сукоб са Карађорђем и одлазак
◾У том сукобу Миленко Стојковић се приближио Петру Добрњцу и руском представнику Родофиникину, а временом се удаљио од Карађорђа. Његова моћ у источној Србији била је толика да га Карађорђе није могао лако потчинити без ризика по јединство устанка. Због тога је Миленко постао један од најистакнутијих представника старешинске опозиције вождовој централизацији.
◾Око Миленка су се створиле и противречне приче. Посебно је остао познат по харему који је држао у Поречу, што је необична и спорна појава у устаничкој Србији. Историјски је важно не сводити његов лик само на ту епизоду: она говори о његовој самовољи и оријенталним обичајима које је део старешина преузимао, али не сме да засени његову стварну војну улогу у устанку.
◾Када је 1811. године у Србији спроведена нова уредба власти, којом је слабљена моћ старих великих војвода и јачана централна управа, Миленко није хтео да прихвати нови поредак. Заједно са Петром Добрњцем одбио је понуђене високе дужности и био је приморан да напусти Србију. Тако се завршила његова устаничка каријера у земљи коју је помагао да ослободи.
◾После одласка из Србије живео је у Влашкој и Русији. У Србију се више није вратио. О његовом животу у емиграцији нема много поузданих података; помиње се да је имао породицу и да су му синови у Русији вероватно имали војничку каријеру, али извори нису довољно јасни. Умро је на Криму, у Бахчисарају, после 1831. године.
◾Миленко Стојковић остао је једна од најсложенијих личности Првог српског устанка. Био је јунак Иванковца, човек који је посекао дахије, освајач Пореча и један од најмоћнијих војвода источне Србије. Истовремено, био је старешина који није умео или није хтео да се уклопи у нову државну власт која се рађала из устанка.
◾Његов значај за српску историју лежи управо у тој двострукости. Миленко показује како су устаници били и ослободиоци и људи свога немирног времена: храбри, снажни и неопходни у борби, али често самовољни у миру и управи. Зато његово име припада самом врху устаника, као име војводе који је много дао српској слободи, али је због сукоба власти и личне независности завршио далеко од Србије.
Слава прецима!
