◾Српски манастир Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму представља један од најважнијих трагова српског присуства у Светој земљи. Налази се унутар зидина Старог града у Јерусалиму, у хришћанској четврти, у непосредној близини Цркве Светог гроба, односно Храма Васкрсења Христовог, и Јерусалимске патријаршије. Ова светиња значајна је не само као манастир, већ и као сведочанство да је средњовековна српска држава имала снажне духовне, политичке и културне везе са најсветијим местима хришћанског света.
◾Манастир се најчешће везује за краља Стефана Уроша II Милутина, једног од највећих ктитора из династије Немањића. Према већини навода, подигнут је око 1312/1313. године, док поједини извори наводе и 1315. годину. Сматра се да је настао на темељима старијег византијског манастира, који је постојао од IV до IX века. Краљ Милутин је овај манастир подигао за потребе српских монаха и поклоника који су долазили у Јерусалим.
◾Подизање манастира доводи се у везу са војном помоћи коју је краљ Милутин послао свом тасту, византијском цару Андронику II Палеологу, у борбама против Турака у Малој Азији. Српски одреди, које је предводио војвода Новак Гребострек, учествовали су у победи која је у изворима остала запамћена као значајан догађај. После те победе, Милутин је у Јерусалиму подигао храм Светих архангела, чиме је српско задужбинарство изашло далеко изван граница тадашње Србије.
◾Поред саме цркве, уз манастир су били подигнути конаци, болница и гостионица за српске и словенске поклонике који су долазили у Свету земљу. То показује да манастир није био само место молитве, већ и важан центар прихватања, помоћи и окупљања ходочасника. За српске монахе и путнике, он је представљао духовни дом у Јерусалиму, на простору који је за хришћански свет имао највећи значај.
◾Значај манастира наставио се и после краља Милутина. Цар Душан је, према сачуваним подацима, обезбедио приходе за манастир, међу којима се помињу приходи од појединих манастира, метоха и такси које су биле везане за Дубровник, Стон и Пељешац. То сведочи да је манастир Светих архангела у Јерусалиму био укључен у ширу мрежу српских црквених и државних задужбина.
◾Током средњег века и каснијих столећа, манастир је био место где су боравили српски монаси, где су се чувале књиге, рукописи и црквене драгоцености. Према сведочењима из XIX века, манастир је имао бројне келије, могао је да прими велики број поклоника и поседовао је библиотеку са грчким, латинским и словенским рукописима. Поједини српско-словенски рукописи који се доводе у везу са овом светињом касније су се нашли у библиотекама Јерусалима, Русије, Кијева, Ватикана и других центара.
◾Манастир је временом пролазио кроз тешке периоде. Наводи се да је у XVII веку, после дугова и неповољних прилика, прешао под управу Јерусалимске патријаршије. У изворима се као важна година помиње 1623, од када се манастир више не налази у српској црквеној управи. Ипак, његово српско порекло и веза са Немањићима остали су сачувани у предању, историјским записима и народном памћењу.
◾Данас се манастир Светих архангела у Јерусалиму налази у очуваном стању, али је под управом Јерусалимске, односно Грчке православне патријаршије. Српска православна црква је у новије време показивала интересовање да се питање ове светиње поново отвори, јер она представља важан део српског духовног наслеђа у Светој земљи.
◾Српски манастир Светих архангела у Јерусалиму има посебно место у историји српског народа. Он сведочи о времену када је Србија Немањића била снажна држава, способна да гради и дарује светиње не само у својој земљи, већ и у самом средишту хришћанског света. Као Милутинова задужбина, овај манастир остаје симбол српске вере, поклоничке традиције и вековне везе српског народа са Јерусалимом.
Слава прецима!