Црквено предање
◾Крстовдан, који се празнује 27. септембра по новом, односно 14. септембра по старом календару, у Православној цркви носи пуни назив Воздвижење Часног и Животворног Крста Господњег. То је празник посвећен Крсту на коме је распет Господ Исус Христос, али не као знаку страдања без наде, већ као знаку победе, спасења и Васкрсења. Српска православна црква овај празник обележава као успомену на проналажење Часног Крста и његово уздизање пред народом у Јерусалиму.
◾Према црквеном предању, после Миланског едикта 313. године и престанка великих гоњења хришћана, цар Константин Велики послао је своју мајку, свету царицу Јелену, у Јерусалим да пронађе места страдања и Васкрсења Христовог. На Голготи су пронађена три крста, а као Крст Христов препознат је онај на коме се, по предању, пројавила сила Божја.
◾Када је Часни Крст пронађен, јерусалимски патријарх Макарије подигао га је високо да би га народ могао видети и поклонити му се. Народ је тада, према предању, узвикивао: „Господе, помилуј!” Управо од тог чина подизања, односно воздвижења Крста, празник је добио своје име.
◾Празник је повезан и са другим важним догађајем из хришћанске историје. У 7. веку персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим и однео Часни Крст у Персију. Византијски цар Ираклије касније је победио Персијанце и вратио Крст у Јерусалим. Према црквеном предању, Ираклије је могао да га унесе у град тек када је скинуо царске одежде и, у смирењу, понео Крст као покајник.
Значење Крстовдана
◾Значење Крстовдана је дубоко и озбиљно. Крст је у хришћанству истовремено знак страдања и победе, бола и љубави, смрти и Васкрсења. Оно што је у античком свету било оруђе срамне смрти, Христовим распећем постало је знак спасења. Зато се на Крстовдан верници не сећају само историјског проналаска Крста, већ и саме суштине хришћанске вере: да се кроз жртву, смирење и љубав долази до победе над злом.
◾Крстовдан је и дан строгог духовног расположења. Иако има празничну радост, он није весео на лак начин, јер се верници кроз Крст сећају Христовог страдања. Због тога је овај празник увек посан дан. У народу се често каже да се за Крстовдан пости, а начин поста верници усклађују са црквеним календаром и благословом свештеника.
◾У храмовима се на Крстовдан служи света Литургија, а у богослужбеном поретку посебно место има поштовање Часног Крста. Верници се крсте, целивају крст и моле се за снагу, здравље, мир и духовну постојаност. Овај дан је зато добар тренутак да се човек подсети да крст у животу не значи само муку, већ и пут који води ка преображају.
Народни обичаји Крстовдана
◾Код Срба је Крстовдан дубоко ушао и у народни календар. У многим крајевима сматра се даном када се завршава један летњи круг послова и почиње јесењи поредак. Народ је овај празник повезивао са променом времена, бербом, јесењом сетвом и припремом куће за хладнији део године. Зато се у традицији Крстовдан често налази на граници између пољског рада, молитве и породичног окупљања.
◾У неким крајевима Срби су на Крстовдан брали босиљак, јер се босиљак у православном предању често везује за Крст и за освећење. Постојала су и веровања да се тога дана не започињу лаки и безначајни послови, већ да се дан проводи мирније, у посту, молитви и уздржању. Ипак, важно је разликовати црквено значење празника од народних веровања: суштина Крстовдана није у сујеверју, већ у поштовању Крста Христовог.
◾Крстовдан се у српском народу помиње и два пута у години, што понекад ствара забуну. Зимски Крстовдан празнује се уочи Богојављења, 18. јануара, и повезан је са водоосвећењем. Јесењи Крстовдан, 27. септембра, јесте Воздвижење Часног Крста и има другачији историјски и богослужбени садржај.
◾За српску традицију, Крстовдан је важан јер сабира оно што је у православљу најдубље: веру да страдање није последња реч, да се победа не добија гордошћу, већ смирењем, и да је Крст знак Христове љубави према човеку. Зато се овај празник не обележава само као датум у календару, већ као позив да човек понесе свој животни крст достојанствено, са вером и надом.
◾Крстовдан је, зато, празник сећања, поста, молитве и унутрашње снаге. Он нас подсећа да је Крст некада био знак казне, а кроз Христа постао знак победе; да је оно што изгледа као пораз понекад почетак спасења; и да у српском православном предању нема праве слободе, вере ни истрајности без крста, жртве и наде у Васкрсење.
Слава Господу!