◾Александар (Лексо) Саичић је рођен 5. августа 1873. године, у селу Виницка, код Берана. Отац му је био командант у црногорској војсци. Имао је тројицу браће: Мила, Милована и Мирка.
◾Након основне школе, уписао је гимназију на Цетињу, где је био питомац књаза Николе. Гимназију је завршио у Дубровнику, а затим прешао у Београд и уписао пешадијску подофицирску школу.
◾Још у раној младости показивао је спретност, био је брз, лак, окретан и веома храбар. Кажу да је био веома вешт са сабљом и да је изврсно баратао са њоме. ◾Након завршетка школе, био је ађутант Васојевићке бригаде, у Црној Гори. У жељи за даљим усавршавањем, био је и царски поручник гарде у Цариграду, а одатле отишао у Манчурију и прикључио се руској војсци.
◾Учествовао је у руско-јапанском рату(1904-1905), као део добровољачког одреда у руској војсци, који је предводио генерал Јован Липовац. Био је три пута рањен у том рату.
◾Његов велики подвиг се десио када је 1905. године, пред битку, у двобоју мачевима победио и убио најбољег самураја јапанског цара.
◾Тај догађај се догодио када је јапански коњаник дошао до табора руске војске и по старим обичајима захтевао двобој пре битке. Руси су изненађени, тражили добровољца који има добре изгледе, а Лексо се сам јавио.
◾Витак, висок и спретан, био је одличан избор. Команданти су знали да двобој има велики психолошки утицај, те је улог био доста висок. Александар Саичић, из Берана, био је спреман да изађе на мегдан.
◾Саичић је изјахао на сред поља, пред јапанског ратника, који је био злокобан како је сам написао, као „црна орлушина“. У току борбе, јапанац је ранио Саичића по челу, а он је затим, једним брзим потезом посекао самураја, који је пао са коња.
◾Због те победе, одликован је руским ордењем, добио честитке од многих високих официра адмирала руске флоте – Роженственског и јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је доделила пензију од 40 златника годишње.
◾У Манчурији је унапређен у чин капетана и даље командовао коњичким ескадроном. Његова сабља из двобоја се чува у Москви у војном музеју.
◾По повратку у Црну Гору, боравио је на краљевском двору на Цетињу. Био је ожењен Милицом, са којом је имао троје деце: сина Владимира и ћерке Милицу и Јелену.
◾У пожару 1911. године, скочио је са другог спрата двора, у покушају да спаси књиге краљевске библиотеке и повредио је тешко оба бубрега, а затим и разболео. За њега су сви бринули, укључујући и чланове владарске породице.
◾После дужег боловања, преминуо је 19. априла 1911. године на Цетињу, у болници. Сахрањен је уз велико присуство грађана. Присуствовали су и чланови владарске породице, министри владе, цео официрски кор и питомци, као и део руских официра.
◾Лексо Саичевић је пример домета и величине коју један ратник и официр може достићи у далеким земљама. Храброст и спретност је универзална вештина, а он је пример да је наш народ изнедрио многе јунаке.
Слава прецима!
