◾Милош је рођен у Свилајнцу 7.августа 1865. године, од мајке Јелене и оца Теодора. Отац му је био добростојећи трговац, а Милош је имао брата Јакова и сестру Љубицу.
◾Ту је завршио основну школу, као и прва четири разреда гимназије. Потом је завршио Реалку, у Београду, да би у Минхену завршио Високу техничку школу 1889. године.
◾Након завршених студија, радио је на проширењу железничке станице у Минхену, заједно са другим инжењерима. Ту је биопрепознат као доста талентован инжењер, зато је и примао дупло већу плату, као да је старији и искусан.
◾Због посла је пропутовао читаву Баварску, а венчао се са немицом Катинком. Имали су 4 сина и једну кћерку, махом инжењере и архитекте.
◾1891. године се враћа у Београд због смрти мајке, а тад је требало да пређе да ради код чувеног Гистава Ајфела, који је саградио торањ у Паризу. Међутим, при служењу војног рока је пао на практичном делу испита, због решавања задатка да обележи троугао на терену на инжењерски, а не војнички начин. Због тога му је отказан уговор са Ајфелом.
◾Потом је одлучио да уз помоћ оца, стрица и брата, отвори Инжењерско-архитектонску канцеларију у Београду. У то време, отварање предузећа је била необична пракса, те је изазвала скепсу у његовој породици, јер држава није имала средстава за инфраструктурне пројекте, а обично су се сви послови сводили на обичан договор, често усмени!
◾Најпре је радио на изградњи неколико приватних кућа и палата по Београду, први је користио армирани бетон при изградњи. А потом, прекретница је била током Царинског рата Србије са Аустроугарском.
◾Пошто је Србија извозила свиње у Аустроугарску, решење за затворене царине би било да се праве месне прерађевине, које би потом могле да се извозе и у друге државе. То је захтевало изградњу велике кланице, за прераду и паковање меса.
◾Милош Савчић је добио тај посао од владе Србије 1897. године, а изградња је завршена годину након. А уз њу су изграђене и зграде за берзу, пошту, телеграф, канцеларије, радничке станове… Због тога су се сви сложили, да је Милош обавио одличан посао, а сама Србија је изашла као победница из Царинског рата.
◾Због тога му је скочио углед у јавности, поверење и репутација. Биран је за саветника, сарадника или извођача. Капитал је искористио и уложио у акције Прометне банке, те изабран за члана Управног одбора.
◾Изградњом кланице, увидео је економску зависност Србије у односу на Аусторугарску, те је желео да направи стругару дрвне грађе, како би смањио цену овог материјала на домаћем тржишту.
◾Желео је да Прометна банка обезбеди новац, али су се они сложили тек уколико сваки губитак из тог пројекта покрије Милош из приватног џепа.
◾Милош је пристао, а две године касније, 1903, на обали Дунава је изграђена прва велика парна стругара у Краљевини Србији. Србија је у то време била увозник дрвне грађе, али је он добио право на експлоатацију шуме на Тари, а потом изградио специјалну жичару за извлачење дрва.
◾Неприступачни терен Милош је решио жичаром дугачком скоро 10км, преко кланаца и клисура реке Дервенте. Одатле се на сплавовима реком Дрином, Савом и Дунавом грађа допремала у стругару. Та жичара је пример рационалног савлађивања природних препрека.
◾Стругара у Београду је постала једно од најуспешнијих дрвнопрерађивачких предузећа у земљи, а захваљујући њој Србија је од увозника дрвне грађе, постала њен извозник.
◾Нове пословне успехе остварио је као потпредседник Прометне банке, тако што је отворено прво осигуравајуће друштво „Србија”, чије акције је поседовао и Краљ Петар. Савчић се од почетка бавио тим друштвом и активно водио послове.
◾Такође, по његовој замисли је изграђена зграда Врачарске штедионице, која је учествовала у изградњи Рибарске бање, која је постала једно од најлепших лечилишта и летовалишта тог доба.
◾Милош је учествовао и при изградњи пруге Књажевац-Ниш, рудницима лигнита у подножју планине Тресибабе, као и фабрике стакла у Костолцу.
◾1905. је био један од оснивача нове Самосталне радикалне странке. Народни посланик, министар грађевина 1908-1909, али и градоначелник Београда 1929—1930. године. Изградио је водовод и канализацију у Београду. Носилац је Ордена Светог Саве I степена, Југословенске круне II степена, Белог орла IV степена и Крста Друштва Црвеног крста у Женеви.
◾При проглашењу Првог светског рата, налазио се у Минхену, одакле се преко Швајцарске вратио у земљу. Прошао је Албанску голготу, заједно са војском. 1916. основао „Српски комитет”, задужен да скупља прилоге за обнављање након рата. Учествовао у оснивању Лиге народа.
◾После рата, постао је председник Управног одбора Прометне банке, која је порасла у једну од највећих банака у Краљевини Југославији. Уложио је максималне напоре у обнову, тако да су банка и сва привредна предузећа већ након годину дана могле да наставе са нормалним радом.
◾Постао је члан управе Сартида, Беочинске цементаре, али и директор Железница Србије у једном тренутку. Имао је заслуга у оснивању рудника „Косово”, а потом и „Трепча”, који су омогућили електрификацију Старе Србије.
◾Сматран је за врло доброг послодавца, који је настојао да његови радници имају врло добре услове на послу. Бесплатан смештај, храна по нижим ценама, школовање за децу, само су неки од бенефита његових радника у рудницима.
◾Милош Савчић се сматра за једног од најбогатијих Срба свих времена. Био је 11. на листи најбогатијих људи Европе, пре Другог светског рата.
◾Преминуо је 9. марта 1941, након дуже болести, непосредно пред почетак Другог светског рата. Сахрањен је наредног дана на Новом гробљу у Београду. Добар део онога што је изградио је уништено током рата, а након рата сва предузећа које је основала Прометна банка су пренета у државно власништво.
◾Његова породица је током окупације одбила сарадњу са Немцима, а након рата је истерана из својих имања, станова и поседа од стране комуниста, јер су означени као буржоазија. Кућа у Ужичкој улици коју су поседовали, је постала резиденција Јосипа Броза, а потом Слободана Милошевића, а на делу имања на Дедињу је изграђен и комплекс Кућа цвећа.
Слава прецима!
