◾Драгутин Гавриловић је рођен 12. маја 1882. године у Чачку, у угледној породици. Отац, по занимању абаџија, је учествовао у Српско-турским ратовима 1876—1878. године.
◾Драгутин је завршио гимназију у Чачку, а онда је 1899. године уписао Војну академију, коју је и завршио 1901. године. Био је распоређен у X „Таковски” пешадијски пук. 1905 је унапређен у поручника, 1908 је добио медаљу за за војне врлине, а 1910 произведен у капетана.
◾На Светосавском балу се загледао у Даринку-Дару Белопавловић, а 1907. године су се венчали. Имали су петоро деце: Милицу, Љубицу, Драгоша, Даницу и Емилију.
◾У Балканским ратовима, учествовао је при напредовању српске војске ка Призрену и у бици на Брегалници. За ратне заслуге је исте године одликован Медаљом за храброст и унапређен у чин мајора, 1913. године.◾Прославио се у Првом светском рату, учествовао је у бобама на Бежанијској коси, а потом у Колубарској бици где јер рањен и за шта је добио орден Карађорђеве звезде са мачевима четвртог степена.
◾Почетком 1915. постављен је за команданта другог батаљона и руководио је предњом одбрамбеном линијом. Под његовом командом, батаљон је водио борбе са Аустроугарима у Доњем граду Београдске тврђаве, као и Дунавском кеју.
◾Током октобра је дошло до искрцавања Аустроугара на делу обале и у неким моментима размак између положаја две војске је био само 30 метара. Непријатељу се никако није могло дозволити да направи мостобран и једини начин да се то спречи је био да се направи жестоки контранапад свим јединицама на тај део фронта.
◾Тада, мајор Гавриловић је одржао свој чувени говор војницима које је соколио и храбрио пред борбу. Непријатељ је потиснут, али је ноћ спасила Аустроугаре од пораза. Мајор Гавриловић је у јуришу тешко рањен у врат. Та одбрана је упамћена као херојска и обележава се сваког октобра полагањем венца.
◾Аустроугарска војска је пребацивала своје резерве и успели су да одбију контранапад, те су успели да истакну заставу на Старом двору 9. октобра. Мајору Гавриловићу је за војне заслуге додељен Орден белог орла са мачевима.
◾Био је висок, округлог лица, смеђих очију и проседе косе и бркова који су подшишани. Сматрао је да нема битке без употребе бајонета и рата без борбе прса у прса.
◾Учествовао је у борбама током повлачења преко Албаније и командовао десетим пуком. Остаци пука су стигли до Драча, одакле су пребачени у Бизерту, Тунис, на опоравак. Потом је пребачен на Солунски фронт, где је учествовао у борбама, за шта је и похваљен и одликован.
◾Драгутин је завршио официрски курс за вођење јуришних јединица у француском центру Лерину, а затим му је додељена команда над јуришним батаљоном Шумадијске дивизије. Војвода Степа Степановић га је као врло храброг официра предложио и за француски Ратни крст.
◾После пробоја Солунског фронта, једно време је био командант Новог Сегедина, затим Вршца, па Велике Кикинде, а почетком августа 1919. пребачен је у Македонију. Војвода Петар Бојовић га је одмах предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода Степа Степановић, уз образложење да је превише млад.
◾У међуратном периоду је полагао два пута испит за чин генерала, али је оба пута пао. Мислио је да га војни врх не прихвата, те није хтео да полаже поново. После рата највиши чинови су додељивани официрима који се нису толико истакли у борбама, па је временом војска губила своје команданте са пуно искуства.
◾Није био омиљен међу официрима, јер није припадао ниједној тајној организацији.
◾У Крушевцу је провео 10 година. Био је председник Соколског друштва, почасни грађанин Крушевца, коме су при одласку у Београд због прекоманде направили свечани испраћај. Био на дужности шефа Административног одсека Министарства војске и монарице, а радио је и као професор војне администрације на Војној академији у Београду и објављивао чланке у „Војничком гласнику”, у коме је преносио своја знања стечена војним искуством.
◾Написао је око тридесетак књига, од којих је најпознатији уџбеник „Војна администрација” из 1935. године. Уживао је велики углед у народу.
◾Генерал Душан Симоновић му је после пуча 27. марта 1941. понудио чин генерала и место министра одбране, међутим он је то одбио, уз образложење да му не треба ни чин генерала, ни место министра и да је он војник.
◾После капитулације у Априлском рату, повукао се ка Сарајеву и ту заробљен 16.априла 1941. године, а потом одведен у концентрациони логор Олфаг XIII близу Нирнберга. Ту је провео 4 године, као један од најстаријих заробљеника, а инсистирао је да изађе последњи из логора.
◾Из заробљеништва се вратио у Југославију, у врло лошем стању. Последње дане је проводио у кругу породице у Београду, у крајњој беди. Преминуо је 19. јула 1945. године. Сахрањен је у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске, на Новом гробљу у Београду.
◾За нову власт, Драгутин је био припадник другог режима, па његова породица није добијала његову пензију пуних 10 година. Надгробни споменик је добио тек 1995. године.
