◾Живојин Мишић је рођен у селу Струганик 19. јула 1855. године од оца Радована, земљорадника, и мајке Анђелије. Као мали дечак, био је пастир, чувао је овце и козе. Основну школу је почео у Рибници, а на интервенцију свог рођеног брата наредника Лазара, премештен је 1867. године у Крагујевац. Похађао је и Прву гимназију у Београду.
◾Уписао је Артиљеријску школу, а убрзо послат на фронт 1876. Након великог низа унапређивања и учешћа у ратовима, 1903 је постављен за помоћника начелника Генералштабаз Радомира Путника.
◾Оженио се са Лујзом Крикнер 1884. године, са којом је имао шесторо деце. Она је била немачког порекла, а њен отац се противио њеној удаји јер је сматрао Мишића da je: „сељачки син, официр са малом платом, те да им вере нису биле исте“. Лујза је 1943. године, пошто су јој Немци стрељали сина Александра, променила протестантску веру, прешла у православље и узела име Магдалена.
◾Међутим након Мајског преврата и убиства краља Александра Обреновића, 1904, послат је у пензију и избачен из војске јер се сматрао да је „Обреновићевац“. Обележен је као црна овца, од стране завереника, те су га сви избегавали. У време тог пензионисања, активним официрима је било забрањено да разговарају са официрима одстрањеним из војске. У току тог периода, запао је у велику материјалну кризу.
◾Генерал Путник му је понудио да се врати као активни официр, али са смањеним чином у војсци, што је Мишић одбио јер није могао да допусти да му надређени буде неко ко је претходно био млађи од њега по чину. Сачувавши своје достојанство вратио се у сиромаштво.
◾Ипак, наредне године, током Анексионе кризе на лични захтев генерала Путника, Мишић је поново позван да се реактивира, са истим чином као и пре. Тада је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Турском и Аустроугарском.
◾По избијању Првог балканског рата, учествовао је у Кумановској бици, да би потом био унапређен у чин генерала.
◾Одмах по завршетку Другог балканског рата, Мишић је по други пут пензионисан. То безразложно пензионисање изазвало је праву политичку буру у престоници. Са малом пензијом више није могао да живи у Београду и преселио се у Прокупље.
◾Пред само избијање Првог светског рата, Мишић је опет реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Реактивирање се показало као прави потез, јер се уз остарелог и болесног војводу Путника, чије је здравље било озбиљно нарушено, поново налазио енергични Мишић.
◾За заслуге у победи српске војске у Колубарској бици, Живојин Мишић је унапређен у чин војводе 1914. године.
◾Ипак, одлучено је повлачење српске војске преко Албаније, премда је Мишић предлагао да се покрене контра-офанзива уместо повлачења. Војвода и начелник Путник је замењен због болести и на његово место је дошао генерал Петар Бојовић. То Мишић није могао да поднесе јер је Бојовић био млађи по чину. Из протеста, заједно са својом супругом Лујзом, отпутовао је бродом 14. јануара 1916. на италијанску обалу, а потом и у Француску.
◾Након пар месеци, вратио се на Крф и ту чекао даље инструкције. Потом је позван у Солун да преузме команду над Првом армијом. Након оставке Петра Бојовића, именован је на чело Врховне команде и командовао у пробоју Солунског фронта. За само четрнаест дана избачена је из рата бугарска војска, која је у својим редовима имала преко 700.000 људи.
◾По пристизању у Београд, у новембру 1918. године, војвода Мишић је као ретко кад био испуњен радошћу, али се на прославама није наметао, већ је остајао по страни. Удео војводе Живојина Мишића у овом историјском успеху је огроман. Зато је он и добио највећа признања.
◾Убрзо је и оболео и пао у болничку постељу. Преминуо је у Београду 20. јануара 1921. године. Тог јутра војвода се освестио, изговарајући притом последње речи: „Општа ситуација је добра. Они се повлаче…“.
◾Смрт славног војсковође и најпопуларнијег војника Србије, дубоко је потресла све грађане. Сахрана је одржана уз велике грађанске и војне почасти, а њој је присуствовало, поред највиших државних и црквених званичника, неколико стотина хиљада грађана.
Слава прецима!
