◾Никола Пашић је рођен 19. децембра 1845. године у Зајечару. Образовање је почео касно, са 11 година, а завршио са 21. Упркос томе, био је одличан ђак. Српска влада га је послала на даље школовање у Цирих, где је стекао звање грађевинског инжењера.
◾Као студент, упознао је Светозара Марковића у Цириху, где се и прикључио његовом покрету социјалиста. Међутим по повратку у Србију се разишао са социјалистима те је касније, 1881. основао Народну радикалну странку. ◾Због предводничке улоге у Тимочкој буни против Обреновића, осуђен је на смрт 1883. године. Буну су подигли представници његове странке, а након неуспеха, избегао је у суседну Бугарску, где је провео 6 година.
◾Вратио се у Србију након абдикације Милана Обреновића, када је убрзо и амнестиран 1889. године. Након Ивањданског атентата, вође Радикалне странке су ухапшени, укључујући Пашића, који је касније пуштен.
◾Његова способност да изрази сложене политичке идеје једноставним језиком обезбедила му је подршку како међу интелектуалцима тако и међу обичним грађанима. Важио је за политичког стратега који је знао да маневрише и у најизазовнијим ситуацијама.
◾Био је на челу српске владе у данима победе над Турском у Првом балканском рату и Бугарском у Другом балканском рату. Током 1914. године, водио је српски отпор. Пресудно је утицао на формирање југословенског програма српске владе. Као истакнути русофил, ослањао се на руску политику на Балкану.
◾Пашић се борио, са крајњим циљем да уједини све Србе у једну државу, који су били расејани и измешани са другим народима на готово целој југословенској територији. Историја показује да је био мудар и упоран политичар, кога су поштовали истомишљеници, али и политички противници.
◾Преминуо је 10. Децембра 1926. године у Београду. Сахрањен је уз велике државне почасти. Био је председник Владе Србије 5 пута и 2 пута председник Владе Краљевине СХС.
◾Упркос различитим оценама његове владавине, Никола Пашић остаје кључна личност српске политичке историје. Његов допринос стварању модерне српске државе, опредељеност за демократију и дипломатске вештине чине га великим човеком чије наслеђе наставља да обликује пут Србије.
Слава прецима!
