◾Јован Белимарковић био је један од најзначајнијих српских официра, генерала и државника 19. века. Рођен је 1. јануара 1827. године у Београду, у породици Павла Белимарковића, цариника, и мајке Стојанке. Његов живот обухвата готово цео век великих промена у Србији – од кнежевине под снажним османским притиском, преко ратова за ослобођење, до краљевине и бурних политичких преврата почетком 20. века.
◾Основну школу и гимназију завршио је у Београду. Најпре је започео студије права на Лицеју, а затим је једно време студирао филозофију у Берлину. У војску је ступио 1846. године, после чега је као државни питомац упућен на школовање у Пруску. У Берлину је похађао Артиљеријско-инжењерску школу, а војничку праксу стицао је у инжењеријском батаљону у Штетину. Школовање је завршио 1852. године и вратио се у Србију као један од образованијих официра свог доба.
◾После повратка у земљу, Белимарковић је од 1852. до 1859. године био наставник на Војној академији у Београду. У том периоду унапређиван је у официрским чиновима, од потпоручника 1850. до мајора 1859. године. Његово знање артиљерије, инжењерије и војне организације било је од великог значаја за модернизацију српске војске.
◾Године 1858. кратко је био вршилац дужности управника града Београда. У политичким превирањима тога времена сарађивао је са либералима и подржао збацивање кнеза Александра Карађорђевића и повратак кнеза Милоша Обреновића. Овај период показује да Белимарковић није био само официр, већ и човек дубоко укључен у политички живот Србије.
◾За време друге владавине кнеза Михаила, 1859. године постављен је за директора Артиљеријске радионице Тополивнице у Крагујевцу. На том месту остао је до 1861. године, када је поднео оставку на војну службу и прешао у резерву. Ипак, већ наредне године враћен је у активну службу због турског бомбардовања Београда 1862. године, када је постављен за команданта једног одсека одбране града.
◾После бомбардовања Београда постављен је за начелника Штаба команде Стајаће војске. Године 1865. постаје инспектор инжењерије и помоћник министра војног, а затим убрзано напредује у војној и државној служби. У чин потпуковника унапређен је 1865, пуковника 1869, а генерала 21. новембра 1877. године.
◾После убиства кнеза Михаила 1868. године, Белимарковић постаје министар војни и грађевине. На тој дужности био је у више влада, од 1868. до 1872. године, а касније је обављао и дужност министра грађевине. Његов рад припада времену када Србија изграђује институције модерне државе, уређује војску, саобраћај, администрацију и јавне послове.
◾После пада намесничког режима 1872. године, био је оптужен за злоупотребе, али га је Народна скупштина ослободила. Потом је постављен за државног саветника, али је 1875. године пензионисан. То није био крај његове службе, јер ће га бурна времена српско-турских ратова поново вратити у јавни живот.
◾Уочи ратова за ослобођење 1876–1878. године, Белимарковић је поново активиран. Најпре је као војни повереник послат у Црну Гору ради спровођења војне конвенције, а потом је уочи Другог српско-турског рата, већ као генерал, постављен на одговорне командне дужности. Његова војничка зрелост тада долази до пуног изражаја.
◾У Другом српско-турском рату успешно је командовао јединицама српске војске. Учествовао је у ослобађању јужних крајева Србије, све до Врања и Грделице. Ослобођење Врања 1878. године остало је један од најзначајнијих догађаја у његовој војничкој биографији, а борбе за ослобођење тог краја дубоко су упамћене у локалној историји.
◾После рата, Белимарковић је наставио да обавља важне војне и државне послове. Године 1880. упућен је у војнодипломатску мисију са задатком да издејствује пријем српских официра на школовање у Пруску. Тај задатак успешно је завршио, што показује да је имао углед и у дипломатским круговима.
◾Године 1882. поново је пензионисан на сопствени захтев, али је 1889. године добио једну од најважнијих политичких улога у држави. Краљ Милан Обреновић, пре абдикације, одредио га је за једног од тројице намесника малолетног краља Александра Обреновића, заједно са Јованом Ристићем и Костом Протићем. На тој дужности Белимарковић је остао до 1893. године.
◾Као намесник, Белимарковић је припадао либералном политичком кругу и био одлучан противник радикала. После смрти Косте Протића, противио се избору Николе Пашића за намесника. Његова намесничка улога окончана је 1. априла 1893. године, када је краљ Александар извео државни удар, прогласио се пунолетним и разрешио намесништво.
◾Иако је већ био у позним годинама, Белимарковић је још једном враћен у активну службу 1903. године, када је краљ Александар привремено укинуо Устав. У то време постао је доживотни члан и председник Сената. После Мајског преврата и доласка Карађорђевића на власт, поново је пензионисан, овога пута коначно. У изворима се често истиче да је током живота чак четири пута пензионисан и враћан у службу.
◾Последње године провео је у Врњачкој Бањи, где је имао велику вилу, данас познату као Вила Белимарковић или Замак културе. Идејно решење за вилу начинио је његов сестрић Павле Денић, инжењер и каснији градоначелник Београда. Ова грађевина остала је један од препознатљивих симбола Врњачке Бање и сведочанство о друштвеном положају породице Белимарковић.
◾Јован Белимарковић преминуо је 16. августа 1906. године у Врњачкој Бањи. Био је носилац бројних домаћих и страних одликовања, међу којима су Орден Милоша Великог, Орден Таковског крста, Златна медаља за храброст и инострана признања. Посебну част представља чињеница да је један српски пук за његовог живота носио његово име – Први пешадијски пук првог позива Народне војске звао се по ђенералу Белимарковићу.
◾Јован Белимарковић остао је упамћен као генерал, државник, министар, намесник и један од људи који су обележили изградњу модерне Србије у 19. веку. Његов живот спаја војничку дисциплину, политичку борбу, државну службу и учешће у ослободилачким ратовима. Због улоге у одбрани Београда, ослобођењу јужне Србије и управљању државом у време малолетства Александра Обреновића, заузима важно место у српској историји.
Слава прецима!
