◾Војвода Стојан Ковачевић је рођен 1820/21. године у Срђевићима код Гацка. Његов отац је био Реља Ковачевић, а имао је и 3 брата: Трифка, Глигора и Симу.
◾Описивали су га као необично бистрог, брзог, окретног и спретног. Бавио се трговином коже у младости, али и као поуздан курир за трговце, преносио новац између Гацка и Мостара.
◾1848. године, на путу ка литургији, на Васкрс, двојица Османлија су му наредила да сјаше са коња, вређајући га и псујући га. Стојан то није могао истрпети, већ их је обојицу убио кубуром на месту. Знао је да се назад не може вратити, те се одметнуо у хајдуке и боравио код јатака.
◾Тако је Стојан окупио своју чету, од снажних и храбрих Херцеговаца, спремних на борбу против Османлија. Османлијама је била ужасна помисао да се нађу у борби против Стојана и његове чете.
◾Заједно са њим у борби против Османлија је учествовао у његов брат од стрица Петко Ковачевић, за време Вукалићевог устанка 1852. године.
◾Стојан је тада контролисао путеве Никшић-Гацко и Невесиње-Мостар и на тим путевима пресретао је и пљачкао турске караване и војне транспорте и палио је беговска имања. ◾Кажу да је четовао све до Романије и нападао Османлије свуда где год су чинили недела према народу. Учествовао је и у боју на Граховцу 1858, када се истакао јунаштвом и био рањен.
◾За њега су говорили да је сталожен, одмерен али осетљив на неправду. Харамбаша, смео, храбар, домаћин, све су то биле одлике Стојана Ковачевића. Због тога је добио надимак „Гатачки рис“.
◾1862. године је Омер-паша Латас покренуо велику офанзиву против Црне Горе, Стојан се прославио борбама у кланцу Дуга у близини Никшића.
◾Исте године, Црна Гора је склопила мир са Османским царством, али то Стојан није прихватао. Наставио је нападе на њих, са братом Петком и браћом Радан, а потом прелазио границу и тако се склањао од одмазде.
◾Међутим, једне ноћи, 300 башибозука са делом редовне војске су опколили Стојана, његову породицу и саборце. Стојан је услео да побегне, али су ипак ухватили његовог брата Петка и његову двојицу синова (Јована и Илију) и заробили их. Петка су утамничили у Мостару, а потом обесили јавно. Синове су му пустили годину дана након.
◾Стојан је због тога оформио нову чету од тридесетак чланова, заветовао да ће да скине барем „20 турских глава“ и поново наставио борбу. Годинама се сукобљавао са Османлијама али и са књазом Николом. Током 1869. године је учествовао у Бокељском устанку против Аустрије.
◾Током 1872. године, желео је да дигне устанак у Херцеговини, али је књаз Никола дао да се зароби и изручи Османлијама. Они су га затворили у Мостару, у тешке окове.
◾Књаз је ипак након неког времена послао министра да ослободи Стојана, а за то се залагао и руски конзул. Стојан је ипак успео да побегне из добро чуваног затвора, а књаз Никола му је онемогућавао сваку акцију против Османлија, како не би кварили односе.
◾1875. дошло је до избијања Херцеговачког устанка (Невесињске пушке) када је Стојан дејствовао у позадини непријатеља, реметећи линије снабдевања и транспорт, а укључивао се у биткама и опсадама градова и насеља. Истакао се јунаштвом у многим биткама.
◾Био је врло разочаран окупацијом Босне и Херцеговине, па је и потписао петицију за војну интервенцију Русије, до које није дошло. Живео је у Срђевићима, обрађивао земљу. Поново се средином 1881. одметнуо у хајдуке.
◾Након побуне у Кривошијама учествује и у Херцеговачком устанку 1882, у коме је један од главних. Припремао је најпре устанак у околини Гацка, Фоче и Горњег Подриња. Тај устанак у народу је био назван Стојанов вакат. У његову чету су се укључили Срби и муслимани.
◾У гушењу устанка учествовало је 70 хиљада аустријских војника. Касније током устанка се сукобио са Богданом Зимоњићем и са књазом Николом, па је маргинализован. Књаз Никола је сматрао да му штети у дипломатским односима са Аустроугарском, па је наредио да га на превару ухвате септембра 1882. и затворе у Подгорици.
◾У Петрограду, 1882. године, изабран је за почасног члана Словенског добровољачког друштва, заједно са попом Богданом Зимоњићем.
◾Занимљиво је да су деца Стојана и Петка, добила право на бесплатно школовање од царске породице, што су и искористили. Стојанов син Видак је похађао војну академију, а његова три сина права и биологију.
◾После амнестије устаника 1885. населио се у Никшићу, у лепој кући, са 5 синова. Касније у време уставних борби у Црној Гори био је на страни клубаша, противника књаза Николе.
◾Када је Аустроугарска 1908. анектирала Босну и Херцеговину, тада је заједно са харамбашом Пером Тунгузом отишао на Цетиње и тражио од краља Николе одобрење да подигне нови устанак у Херцеговини. Тада је имао 87. година!!!
◾Преминуо је 1911. године у Никшићу, у дубокој старости са 90 година. Сахрањен је у порти цркве у Никшићу, а успомене на њега чувају се у бројним народним песмама, причама и анегдотама. Одликован је орденом Даниловог крста првог реда.
◾Стојан је један од највећих јунака Херцеговине, учествовао је у свим херцеговачким ратовима од 1852. до 1882. године. Пример хајдучког вође и борца за ослобођење свог народа, који није пристајао на калкулације већ је одмах предузимао акцију.
◾Алекса Шантић је посветио песму о овом неуморном јунаку и његовим делима, а има и споменик у Гацку. Стојан је пред смрт рекао: „Гонила ме Турска и Аустрија, гонила ме и Црна Гора педесет и кусур година, све као звијер вребајући да ме ухвате и убију. А је се нисам борио за себе, него за Ерцеговину. Хтио сам да буде слободна, али то не дочеках.“
Слава прецима!