◾Николај (Никола) Велимировић је рођен у селу Лелић, подно Повлена, у близини Ваљева 4. јануара 1881. године. Његови родитељи су били сељаци, обрађивали су земљу. Он је први од деветоро деце, а Велимировићи су пореклом из Босне.
◾Мали Никола је био васпитан у патријархалној српској задрузи, а отац Драгомир је био ретко писмен сељак за то доба. Он је био и писар среза подгорског, поред сеоских послова које је радио, па је бригу о васпитању обављала Николина мајка – Катарина(монашко Екатерина). Она је водила Николу у оближњи манастир Ћелије на литургију и причешће, учила га је како да се моли, прекрсти…
◾Када је дошло време школе, њега су послали као најстаријег и најбистријег да упише школу у манастиру Лелић. Ту је постојао интернат који је био намењен деци чија су имања била предалеко од манастира. С обзиром да је Никола био разборит и даровит, саветовали су да упише и Ваљевску гимназију потом.
◾Након тога, постојала је дилема, где даље наставити школовање. На Војној академији је одбијен јер је био неухрањен и због малог обима груди, те је морао тражити даље. Тада је Никола сазнао да је објављен позив за упит ученика у Београдску богословију. Пријавио се и био примљен и уписан.
◾Ту је одмах био запажен, прави млади интелектуалац. Остављао је позитивне утиске код својих професора, а и другова. Сваки тренутак слободног времена користио је да што више прочита и научи. Читао је дела светских књижевника Пушкина, Достојевског, Шекспира, али и Његоша итд.
◾Након завршене Богословије, постављен је за учитеља у селу Драчићу, недалеко од Ваљева. Дружио се са свештеником Стевом Поповићем, из Црне Горе, са ким је одлазио на свештене обреде и даље упознао живот српских сељака.
◾У то време, Никола је овладао вештином писања, па је писао за неколико црквених и световних часописа, као и „Хришћанском веснику“. Чак је написао и један позоришни комад, али је то дело изгубљено. Убрзо је постављен за управника школе, али њему то није био циљ.
◾Након школовања, нуђено му је да настави школовање у Русији, али он је желео да иде у Западну Европу. А онда је једног дана добио стипендију, на факултету у Берну, Швајцарској, где је отпутовао.
◾Ту је добио све потребне услове за живот и студирање, имао је државну стипендију која му је омогућавала пристојан живот. Добро је научио немачки језик и ишао на друге факултете на предавања из теологије и филозофије. Докторирао је након завршетка факултета.
◾Потом, враћа се у Београд, али је желео да настави студије на Оксфорду, Енглеској. Отпутовао је тамо, а убрзо је добио и стипендију. Научио је енглески језик, завршио филозофски факултет и докторирао филозофију. Занимљиво да је ову тезу бранио на француском језику у Женеви, који је такође говорио.
◾По повратку у Београд, та достигнућа му нису призната, те је морао поново полагати седми и осми разред гимназије, иако је имао два доктората и факултета на знаменитим европским универзитетима. Потом је предавао световне предмете и језике на Богословији.
◾Никола се затим разболео, а боловао је тешко и дуго. У болници се заветовао да ће се замонашити, уколико преживи, и да ће се ставити у служби српској цркви и народу. Што је и учинио по изласку из болнице.
◾Замонашио се у манастиру Раковица, 20. децембра 1909. године и додао слово Ј свом имену – Николај. Тада је послат у Русију, Петроград, на чувену Духовну академију, да се „оправослави“. Није откривао своје претходно академско искуство, али оно је ускоро дошло на површину након дискусија које су одушевиле његове професоре.
◾Тако је Николај добио бесплатну возну карту за вожњу по целој Русији, коју је обишао и све њене светиње. Тада је упознао њен народ и душу.
◾Одатле се поново враћа у Београд и креће да објављује своја писана дела које су му донеле препознатљивост у јавности. Дела су „Религија Његошева“, „Беседе под Гором“, „Изнад греха и смрти“ и друге. Држао је проповед у Сарајеву, која је утицала на организацију „Млада босна“ и ту се упознао са многим представницима Срба из Босне:Дучићем, Шантићем итд.
◾Следе Балкански ратови и Велики рат, у којима Николај активно учествује са својим проповедима и беседама. Оне су носиле печат херојства и родољубља. А потом је од српског председника владе Николе Пашића добио инструкције да иде у Енглеску и Америку да пропагира борбу Срба против неправде.
◾Од 1915. до 1919. године, Николај је држао бројна предавања у црквама, универзитетима, хотелима и другим установама где је објашњавао против чега се Срби боре. Он је помагао и слао помоћ Србији из тих земаља, представљао је немерљив допринос српској борби у Великом рату.
◾Након рата, изабран је за епископа Жичког, а 1920. године је премештен у Охридску епископију. Тада је био члан бројних делегација по Европи и Америци. Упркос томе, путовао је свакодневно по епархији да проповеда и обнавља цркве и манастире, сиротишта за незбринуту децу. Велики део монаха и монахиња које су обнављали српске манастире је регрутовао и дао препород црквеном животу у народу.
◾Тада је био и близак православној Грчкој и Светој Гори, које су имале утицај на Николаја. Увидео је њихове предности и тада је написао неке од својих јединствених дела – „Речи о Свечовеку“, „Молитве на језеру“ и „Охридски пролог“.
◾Враћен је потом у Жичку епархију 1934. године, где се одмах дао на обнављање манастира Жиче, која је убрзо поново засијала Немањићким сјајем.
◾Потом следи тамни облак рата над Европом, који је дошао у Србију 1941. године. Хитлер је лично наредио да се српском народу „обезглави интелигенција“ мислећи на учене људе земље, а међу њима је свакако био један од најистакнутијих Николај Велимировић.
◾Окупацијом земље, Немци су изоловали Николаја 12. јула 1941. године, ухапсили га и пребацили у манастир Љубостињу у заточеништво. Ту је био све до 3. децембра 1942. године, где је пребачен у манастир Војловицу. Своје тамничке дане, Николај је проводио у молитви, писању и даноноћним радом. Тада је написао „Теодул“, „Средњи систем“ и многе друге књиге.
◾Пред крај рата, 15. септебра 1944. године њега и патријарха Гаврила су спровели у злогласни концентрациони логор Дахау у Немачкој. Ту су прошли пакао логора. На крају су ослобођени 8. маја 1945. године од стране Америчких савезника. Затим су се потуцали по западној европи, а Николај је кренуо стазама емиграције у Америку, јер је у његовој земљи био комунистички режим за који се може рећи да је био безбожнички.
◾Из Америке је слао помоћ у своју земљу, црквама, манастирима, монасима, свештенству и народу. Све што је имао, поклонио је народу, окупљао Србе у туђини, а учио их да буду везани за своје обичаје, цркву и традицију.
◾Своје последње дане Владика Николај је провео у руском манстиру Светог Тихона у Пенсилванији. Упокојио се 18. марта 1956. године. Сахрањен је на српском гробљу у манастиру Светог Саве у Либертвилу. Сви су знали да је велики човек напустио наш свет и постао један од молитвеника српског народа.
◾После смрти је проглашен за издајника, непријатеља и сарадника окупатора, иако је иронично био у концентрационом логору. А Николај је постао духовни стуб, највећи српски црквени писац и најгенијалнији беседник. Његове мошти су пренесене у манастир Лелић из Америке 1991. године.
◾Канонизован је 2003. године. Често је називан „Првим после Светог Саве“, а ми се морамо сложити са тиме, имајући у виду његово страдање и допринос српском народу.
Слава прецима!