◾Војин Поповић је рођен у Сјеници 9. децембра 1881. године, од оца Алексе и мајке Стане. Цела породица се преселила у Крагујевац, а Војин је ту похађао школу.
◾Војинов отац је побегао из Османлијске тамнице где је оптужен за пожар пашиног конака са осталим Србима. На Војина је то оставило снажан утисак те је за то изјавио: „Био бих у борби блажи, да ми даноноћно пред очима не лебди слика мог оца, голготска и страшна, како га везаног, муче Турци. Нек иду у пакао!“.
◾Док је био дечак, у Крагујевцу је боравио четнички војвода Мицко Крстић, херој из Старе Србије (Маћедоније), који се боравио против против Османлија за ослобођење. Његова искуства и приче су утицале на младог Војина да ступи у војску и посвети се четничком покрету.
◾Због тога, определио се за војну каријеру, а потом завршио војну академију и постао потпоручник 1901. године, са 20 година. Са њим, заједно у клупи, били су Војислав Танкосић, мајор Драгутин Гавриловић, Милутин Недић…
◾Један је од оснивача организације „Уједињење или смрт“, познатије као Црна рука, где је био је чувар њеног архива и човек од поверења Драгутина Димитријевића Аписа. Био је ожењен Јелисаветом (девојчко презиме Каракашевић) која је умрла у Лазаревцу 1969. године у 79. години. Са њом је имао ћерку Слободанку која није имала потомака.
◾Такође, учествовао је у Мајском преврату, као део завереника против краља Александра I Обреновића. Доласком краља Петра на власт, идеја ослобођења Старе Србије, постала је остварива.
◾1905. године је кренуо за Стару Србију у оквиру четничког покрета да се бори за ослобођење од Османлија. Тада је основао своју чету и узима ратничко име Војвода Вук, по коме ће бити препознатљив.
◾Учествовао је у неколико битки, а његови војници су морали да одржавају висок ниво морала и дисциплине. Познате су његове речи у којима забрањује својим војницима да никада не лажу, да не краду, да увек плате храну и да жене и девојке не смеју ни да погледају.
◾Након младотурске револуције враћа се у Београд, а због ратничких успеха стекао је велику популарност у престоници. Деца су се играла „четника и комита“, а његов лик је био на разгледницама са његовом четом.
◾По описима његових војника, Вук је био стално озбиљан, праведан, а чак и према најближим пријатељима веома строг, нарочито ако на задатку нешто згреше. Посећивао је кафане, али није пио, како би увек био спреман за нову борбу и акцију.
◾Војин је учествовао у многим битка, у Првом и Другом балканском рату. Учествовао је у Кумановској бици, познат по храбрости и одлучности у борби. Одликован је великим бројем одликовања. Занимљиво је да је под његовим добровољцима тада ратовао и Милан Ракић, славни песник.
◾У оквиру Великог рата, био је на фронту у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици. У борбама које су често биле прса у прса, лично је предводио своје војнике у првим редовима. Раме уз раме са њим борио се и његов рођени брат.
◾Учествовао је у борбама на Гучеву, Мачковом камену и Колубари, а 20. септембра 1914. је тешко рањен. У Алексинцу се опоравио од рана. Његови војници су се истицали личном храброшћу и резултатима у борби.
◾Након победе на Колубари, четници војводе Вука и Војислава Танкосића, ослободили су Земун. Био је то први пут да се српска застава завијорила у Земуну. Направљена је и велика парада четника главним улицама, где су испред ратника корачали Танкосић и Вук, док је испред њих ишао владика Николај Велимировић.
◾Врховна команда је 1915. године формирала два Добровољачка батаљона од по 4.000 војника којима су командовали Војвода Вук-Војин Поповић и Војислав Танкосић. У Вуковом одреду били су добровољци који су допутовали из САД и Канаде захваљујући ангажовању Михаила Пупина и Владике Николаја. Након погибије Војислава Танкосића, Војину су прикључени његови добровољци.
◾Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту. Кад је образован Солунски фронт, први одред који је кренуо у борбу, био је одред Војводе Вука.
◾Често су његове чете рукама и ножевима наступале у борбама против Бугара и тиме освајали терен и нове положаје. Губици су били велики међу добровољцима, трећина је била ван строја.
◾Како је у међувремену дошло до превирања у војсци и планирања суђења Драгутина Димитријевића Аписа, сви официри који су били њему верни су представљали претњу. Војину, као и осталим „црнорукцима“, су често давани задаци који су директно водили у смрт, међутим и њих је Војин успешно изводио.
◾У бици на Кајмакчалану, врх су освојили припадници Дринске дивизије, али су их Бугари у контранападу вратили. У новом нападу, четници су однели победу и тиме су војници Војводе Вука-Војина уписали једну од најзначајнијих битки Великог рата. Након тога, кренули су у освајање осталих висова…
◾Међутим, једна борба је била кобна. Погинуо је у борби са Бугарима, у јуришу на Старавински вис, 29. новембра 1916. године, са само 35. година. Брдо је било освојено а Бугари протерани. Његов одред је био десеткован у том моменту, са почетних 2200 људи, спао је на свега 450. Одред је расформиран, а они су потом распоређени у друге пукове.
◾Речи др. Арчибалда Рајса, великог пријатеља српског народа, о Војводи Вуку су: „Са Вуком нестаје легендарног јунака из српских борби за слободу. После овог рата нестаће комита-четника. Они ће тада завршити свој посао, али ће ући у легенду и биће опевани као што се још данас пева Краљевић Марко и његови другови…“
◾Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а крајем септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду. Његови војници су га много волели и говорили за њега да је био прави див. Цео живот је посветио борби јер се осећао дужним да се супротстави сваком непријатељу свог народа.
◾Војвода Вук (Војин Поповић) је био један од најпознатијих јунака четничке акције. Војводи Вуку су подигнути споменици у Београду и Нишу.
Слава прецима!