◾Милутин је рођен 1253. или 1254. године, као други син српског краља Стефана Уроша I и његове супруге Јелене Анжујске. Имао је старијег брата Драгутина и сестру Брнчу.
◾Његов брат Драгутин је збацио свог оца, краља Уроша, уз помоћ угарских снага и дошао на престо. Брату Милутину је дао одређене области на управу. Српска властела је била незадовољна Драгутиновом владавином.
◾Међутим Драгутин пада са коња приликом лова близу Раса и нога му бива тешко повређена. Толико да га је учинила готово непокретним. Незадовољна властела је искористила ту неспособност краља Драгутина да обавља владарске послове и затражила да он власт преда млађем брату Милутину.
◾Тако је сазван сабор српске властеле 1282. године, у Дежеви код Раса. На сабору је краљ Драгутин предао власт свом млађем брату Милутину, док је за себе задржао одређене области. По договору престо је требало касније да наследи Драгутинов син, а не Милутинов. Милутин је дао обећање, али се касније предомислио.
◾Милутин је учествовао у рату против Византије као део савеза са Млецима и севастократора Јована I. Током 1283. и 1284. године Милутин остварује значајно проширење територије на рачун Византије. Заједно са братом Драгутином и његовим снагама овладао је западном Македонијом и севером данашње Албаније и померио границе краљевине Србије на југ пред византијска утврђења Струмицу, Прилеп, Охрид и Кроју.
◾Током ове три године освајачких ратова, краљ Милутин је успео да промени три супруге. По ступању на престо је отерао своју прву супругу Јелену, а потом се оженио ћерком севастократора Јована са којом је добио сина Константина. Потом је вратио њеном оцу и оженио се са рођеном сестром угарског краља и супруге свог брата Драгутина, Катарином Арпад. Са њом је добио ћерку Зорицу. Ипак и тај брак се убрзо завршио, па се 1284. године оженио ћерком бугарског цара – Аном. Са њом је остао у браку 15 година и добио сина Стефана(Дечанског). Постоје извори који говоре и да је Стефан дете његовог првог брака са Јеленом.
◾Његов брат Драгутин је добио на управну област Срема са Београдом и области Соли и Усору у Босни од угарског краља, те се почео називати Сремским краљем. Окршаји су уследили са Татарима из Видинске кнежевине, који су једном приликом продрли чак до Призрена, где су планирали пљачкање Пећке Патријаршије! Ипак, српска војска их је зауставила и протерала назад заузевши и сам град Видин. Том приликом видински кнез Шишман је постао вазал краља Милутина, обавезујући му се на служење.
◾Пре овога, Шишман је био вазал татарском кану Ногају, који је био љут због пораза свог вазала, покренуо је велику офанзиву против краља Милутина. Милутин је био свестан надмоћи татарског кана те је склопио мировни споразум са њим 1292. године, објаснивши да је сукоб са Шишманом био дефанзиван и да не планира даље ширење на исток. Том приликом, Ногај је тражио таоце као гарант мира те му је Милутин дао свог сина Стефана и децу виђенијих великаша.
◾Након смиривања ситуације са Татарима, српски краљ покреће 1296. године нови поход на Византију и током њега српска војска успева да заузме византијски Драч. Уследила је велика византијска офанзива на Србију. Међутим ниједној страни није одговарао дуг рат, па су отпочели преговори о миру и савезу краља Милутина и византијског цара Андроника II.
◾Савез је био потврђен и учвршћен склапањем брака српског краља и једне византијске принцезе. Међутим византијске принцезе су одбијале да се удају за краља „варварске земље“. Због тога је цар Андроник II одлучио да српском краљу понуди своју петогодишњу ћерку Симониду. То је био политички брак из кога је краљ Милутин значајно добио на престижу јер је постао зет византијског цара.
◾Краљевини Србији су том приликом признате раније освојене територије, Северна Македонија, коју су сматрали миразом Милутину.
◾Ипак на овај брак је бачена анатема, јер је ово био Милутинов пети брак, а замерано је и то што је он био човек у четрдесетим годинама а Симонида тек дете од пет. Против савеза је била и српска властела и свештенство. Занимљиво је да је током преговора, Милутину удовица бугарског цара Смилеца понудила да узме њу за супругу и са њом Бугарско царство у мираз, до чега није дошло.
◾У том периоду Милутин се истакао и као заштитник Свете Горе, која је била угрожена нападом Каталонске компаније која је пљачкала по Византији и напала Свету Гору. Каталонци су опсели манастир Хиландар, али је игуман Хиландара тражио помоћ од Милутина коју је и послао, чиме су Каталонци били одбијени, а Хиландар сачуван. Ипак, Каталонци су успели да запале и опљачкају манастир светог Пантелејмона.
◾До отвореног сукоба између браће Милутина и Драгутина је дошло 1301. године, за шта се као најважнији мотив сматра супротност у мишљењу чији син би требао да наследи престо. Према споразуму из Дежева, то је требао да буде Драгутинов, али Милутин се предомислио и сматрао да његов син Стефан, који се 1299. године вратио из татарског заточеништва, треба да буде следећи краљ.
◾Милутин је уздигао Стефана, кога је оженио Теодором, ћерком бугарског цара, на ранг младог краља и 1309. године му доделио на управу Зету. У сукоб се умешала Српска православна црква чијим је посредовањем дошло до измирења завађене браће. Драгутинов син Владислав је одређен за наследника Милутина, а Рудник и околина је враћена Драгутину која је током сукоба заузета од Милутина.
◾Занимљиво је да је Милутин наставио ковање новца попут свог оца, по узору на Млетачки, чиме је српски динар преплавио Италију. Млеци су издали наредбу против овог типа новца, а Милутин је поменут и у одељку „Божанствене комедије“ Дантеа Алигијерија.
◾1312. године Милутин је помогао византијском цару да потуче Турке који су угрожавали градове у Малој Азији и на чело своје војске поставио великог војводу Новака Гребострека. Српска војска је 1313. године успешно потиснула Турке из Мале Азије.
◾Милутинов син Стефан, незадовољан обновљеним Дежевским уговором да наследник буде Владислав подигао је побуну на свог оца Милутина да преузме престо. Иако је властела била незадовољна Милутиновом мирном политиком према Византији, побуна је угушена брзом реакцијом Милутина и његове војске који су кренули у Зету. Снаге Милутина у односу на његовог сина су биле драстично веће због чега се Стефан повукао и прихватио преговоре.
◾Он је изашао на коленима пред оца Милутина и молио је за своју милост, али је краљ био немилосрдан. Наредио је да се његов син окује и у ланцима спроведе у Скопље. Ту је у тамници, после неког времена, по очевој наредби ослепљен, јер је према средњовековним схватањима као слеп био неспособан за управљање државом. Касније се испоставило да Стефан није трајно ослепљен или само делимично, али је то скривао од свог оца. Милутин је потом протерао сина Стефана и његову супругу Теодору са двоје деце Душаном(Силним) и Душицом у Цариград код византијског цара.
◾Драгутин је преминуо 12.3.1316. године, а пред смрт на сабору је одредио свог наследника Владислава. Његову смрт искористио је Милутин, тако што је упао са војском у његову област, запосео Мачву, Београд, Браничево и остале области, а његовог сина престолонаследника утамничио. Након свега, једини наследник је остао Милутинов син Константин, који је добио Зету на управу.
◾1320. године, Милутин је дозволио повратак свог сина Стефана из Цариграда, на инсистирање свештенства и дао му на управу жупу Будимље на Лиму.
◾У јесен 1321. године, Милутин је изгубио моћ говора и пао у постељу. Преминуо је 29.10.1321. године у Неродимљу, недељу дана након завршетка манастира Грачаница. После очеве смрти, Стефан је скинуо завоје са очију и објавио да му је свети Никола повратио вид и да краљевство њему припада. Победио је остале претенденте на престо и крунисан као краљ 06.1.1322. године.
◾Сахрањен је у манастиру Бањска, својој задужбини. Две и по године после његове смрти, црква га је канонизовала као светог краља. На крају његове мошти, 1460. године пред најездом Османлија, пребачене су у Софију, где и данас почивају у цркви Светог Краља.
◾Током Милутинове владавине краљевина Србија је прерасла у најјачу силу на Балканском полуострву. Рударством и ковањем новца, могао је да унајми плаћенике чиме је контролисао домаћу властелу. Ширењем територије је дошло до процвата трговине. Двор и државу уредио је по византијском моделу.
◾Милутин се сматра највећим градитељем и задужбинаром српских цркава и манастира међу Немањићима, а његов биограф наводи да је владао четрдесет година и подигао четрдесет цркава. Уместо некадашњих малих и скромних манастира подизао нове богате и велике задужбине, не само у Србији већ и Византији, Светој Гори, Палестини, Синају чак и Италији. У Барију на цркви Светог Николе стоји натпис из 1319: „Rex Rassiae et Diocleae, Albaniae, Bulgariae ac totius martimae de culfo Adria a mari usque ad flumen Danibii magni“, што у преводу значи: „Краљ Рашке, Дукље, Албаније и Бугарске целом обалом Јадранског мора до велике реке Дунав“.
Слава прецима!
