◾Степан Степановић рођен је 13. марта 1856. године у селу Кумодраж код Београда. Oсновну школу и гимназију завршио је у Београду. Степановићи су име добили по чича Степану који се, почетком 19. века доселио у Кумодраж и који се, раме уз раме, борио уз Карађорђа током Првог српског устанка.
◾Ступио је у 11. класу Артиљеријске школе 1874. године. Степини класни другови били су Живојин Мишић и Михаило Рашић. Као питомац-наредник учествовао је у српско-турским ратовима (1876–1878), у којима је стекао прва ратна искуства, први официрски чин и прва одликовања. Нарочито се истакао приликом ослобођења Врања.
◾Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. године, где се и поред пораза српске војске истакао као командант батаљона. После рата обављао је значајне дужности, био је начелник одељења у Министарству војном и помоћник начелника Главног генералштаба. У том периоду се и оженио Јеленом, ћерком среског начелника.
◾Кажу за њега да је био асоцијалан, волео је да буде сам, да једе сам, да шета сам, да време проводи у свом унутрашњем свету. Био је сањар, повучен човек, особењак.
◾У периоду непосредних ратних припрема за балканске ратове и Први светски рат највише времена провео је на дужности команданта дивизијске области. У то време је у два маха био и министар војни.
◾Необична харизма омогућавала му је да једноставним речима придобије поверење људи и покреће их. Има много анегдота које показују колико је он био обичан човек, али са великим срцем. Није био склон да се хвали, други би од ордења и унапређења правили читав спектакл, а он је избегавао да о томе говори.
◾У балканским ратовима командовао је 2. Армијом. На почетку Великог рата био је на дужности начелника Штаба Врховне команде, заступајући привремено одсутног војводу Путника. Након тога преузео је команду над 2. Армијом, са којом је извојевао прву савезничку победу у том рату, победу на Церу. Због тога је унапређен у чин војводе.
◾Занимљива је анегдота где је након Церске битке изјавио у друштву официра:“Е, богме, видите, са Швабом је тешко ратовати.“ А коју секунду касније:“Не можеш га стићи… кад бежи!“. Тада су сви официри праснули у смех.
◾До краја рата командовао је 2. Армијом, руководио њеним повлачењем преко Албаније и победама на Солунском фронту.
◾“Из народа сам поникао, он ме је начинио оно што сам, морам се покорити његовој вољи и служити му до последњег даха“, рекао је Степановић једном приликом. Био је веома побожан, привржен вери и Богу.
◾На свој захтев пензионисан је по завршетку рата и са супругом Јеленом склонио у кућу свога таста у Чачку. У пензији је живео изузетно скромно, клонећи се покушаја и понуда да буде укључен у дневну политику. Одбио је понуђено место председника владе.
◾У пензији, поред гледања и чувања унука, бавио се и цвећарством. Он је цвеће сам садио и заливао, сам плевио, неговао и у њему уживао. Шетао је поред Мораве, цепао дрва, носио сељачко одело.
◾Избегавао је одласке у Београд, али краљ Александар му је указао велико поштовање – долазио је код њега у Чачак да са њим разговара, да се консултује што није било уобичајено.
◾Преминуо је у Чачку 27. априла 1929. године. По сопственој жељи је сахрањен на Старом гробљу у Чачку, уз све државне почасти, пред хиљадама људи, краљем Александром, патријархом и осталим значајним људима у држави. За заслуге и храброст добио је чак 35 одликовања.
Слава прецима!
