◼️Рођен је 29. јуна 1877. године у селу Стричићи код Бањалуке, од мајке Марије и оца Јована, свештеника. Била је то сеоска породица, имао је сестру Милицу и млађег брата Илију. Мајку није запамтио, пошто је умрла на порођају млађег брата, када му је било две године. Отац се из жалости замонашио и отишао у манастир Гомионица.
◼️Живео је до десете године у родном месту, под старатељством бабе и деде, у планинској кући-брвнари. Додир са природом је на њега оставио снажан утисак, о чему је касније писао у својим приповеткама. У друштву других чобана је слушао приче о људима, догађајима, бунама и ратовима.
◼️Школовање је започео у манастиру Гомионица, потом у Бањалуци, да би уписао гимназију у Сарајеву. Посветио се учењу, показао изврсне амбиције и трудио се да буде међу најбољима, у чему је донекле и успевао.
◼️Због проблема које је имао у Сарајеву, када је исказивао српска национална осећања, избачен је из гимназије у 4. разреду. Потом је прешао у Београд, где је завршио гимназију. Писање је започео са песмама још у нижим разредима гимназије у Сарајеву, али те песме нису имале књижевну вредност. Када је стигао у Београд имао је већ целу свеску песама.
◼️1899. се уписао на Филозофски факултет Бечког универзитета, где је студирао славистику. У Бечу је остао скоро пет година, живео је у великој оскудици. Студентски период је био најинтензивнији период његовог литерарног рада, писао је о Крајини и Крајишницима. Истовремено, као студент је активно учествовао у акцијама српске омладине против аустроугарске окупације.
◼️Након завршеног факултета (1904), вратио се кући у завичај. Венчао се тајно, по ноћи, са Милком Вукомановић, те нико није био присутан од његове породице. Крајем јануара 1905,постављен је за суплента професора језика и књижевности у Српској гимназији и учитељској школи у Скопљу, у тадашњој Старој Србији. Био је први квалификовани професор за српски језик у Скопљу. Писао је о тамошњим приликама и лошем положају Срба у Старој Србији. Због тога су стигле жалбе у Београд и захтев да буде премештен. Тако је после мање од годину дана, из политичких разлога, такорећи, протеран из Скопља.
◼️После напуштања професорске службе у Српској гимназији и затим одласка из Београда, новембра 1905. године је дошао у Сарајево. Због свакодневног вређања српског народа у „Хрватском дневнику”, 25. октобра 1906. сарајевска омладина је извела демонстрације у центру Сарајева. Због учешћа у демонстрацијама, владин повереник га је означио вођом демонстрација у којима је реметио јавни ред и мир. Одлучено је да буде протеран из Босне и Херцеговине. Прогон српских новинара, посебно је узбудио јавност у Србији, са којом је Аустроугарска тада била у царинском рату и имала затворене границе.
◼️Након протеривања, у Бањалуци је основао часопис „Отаџбина”. „Отаџбина” је постала орган групе српских политичара, која се ослањала на сељачке масе у Крајини. Због летка у коме је позивао грађане Бањалуке да не учествују у дочеку царског намесника, а који се завршавао са реченицом: „Живела слобода и самосталност наше отаџбине!” је осуђен на два месеца тамнице са, „појачаним постом” и у оковима. После два месеца робије, кратко је био на слободи, јер врло брзо после тога написао и објавио чланак са насловом „Мирише барут”, у коме је наговештавајући анексију, отворено позивао на устанак: „Брату брат – Шваби рат!”. Због тог текста лист је обустављен, а његова управа је оптужена за велеиздају. Војни суд је Кочића осудио на дугогодишњу робију, тако да је у време око анексије издржавао казну. Међутим, ово је само још више допринело да се прочује као несаломив борац за национална и социјална права, посебно је био популаран међу омладином. По изласку из затвора, постао је један од најватренијих противника Беча, а углед му је растао.
◼️После изласка из затвора вратио се у родни крај. 1910. године као сељачки кандидат изабран је за посланика првог Босанског сабора, на јединственој српској листи у Бањалучком срезу. Његови политички говори у сабору током 1910. и 1911. јасно осликавају све националне, политичке и социјалне проблеме српског народа у Босни и Херцеговини, као и жестоку борбу за њихово решавање.
◼️Међутим, крајем 1912. тешко је оболео од прогресивне парализе. У новембру 1913. умро му је трогодишњи син јединац Слободан, што је знатно погоршало његово и иначе лоше психичко стање. Почетком 1914. године је отишао у Београд на лечење, због озбиљних знакова душевне болести. Смештен је у Душевну болницу на Губеревцу. Те године му је рођена и ћерка Душица.
◼️Умро је 27. августа 1916. године у душевној болници, док се Србија налазила под аустроугарском окупацијом, не дочекавши ослобођење свог народа и пропаст аустроугарске монархије, против које се борио током целог живота. Његов гроб се налази у Алеји великана на Новом гробљу у Београду.
Слава прецима!
