◼️Милица Стојадиновић је рођена 6. јула 1830. године, у сремском селу Буковцу од мајке Јелисавете и оца Василија. Њен деда и отац били су свештеници, те је тако морално и духовно била везана за цркву. Убрзо после њеног рођења, породица се преселила у Врдник, село које је постало њен завичај.
◼️Као мала била је веома озбиљна и талентована. Вишу девојачку школу завршила је у Петроварадину, ту је научила немачки и словачки и да свира гитару. Касније је сама научила француски и италијански.
◼️Прву песму је написала са 13 година. Када је имала 17 година (1847) објављена је њена прва песма у „Сербском народном листу”, а прву књигу, о свом трошку, штампала је 1850. године. Од тада па до смрти објављивала је своје радове у многим листовима и књижевним часописима.
◼️Тада су писмене жене биле реткост, а Милица је давала допринос националном препороду. Самоука је постала једна од најобразованијих особа свог времена, због чега је била врло цењена и позната међу својим савременицима.
◼️Једна од главних тема њеног песништва је било родољубље, те је писала о Косову и Метохији. Никада се није удавала, посветила је живот песмама, иако је била заљубљена у Љубомира Ненадовића, сина проте Матеје Ненадовића.
◼️Михаило Обреновић је помагао њен рад, те је била и чест гост на његовом двору. Посећивала је Београд често, те је извештавала током турског бомбардовања Београда и тако постала прва жена ратни извештач. Била је у пријатељским односима са Вуком Караџићем, владиком Његошем, Бранком Радичевићем…
◼️Убиством Михаила Обреновића, остала је без пријатеља као и покровитеља. Продају куће у Врднику и породичних винограда, поднела је врло тешко, те се потом преселила у Београд. Ту је живела у великој беди, није добијала помоћ од имућних родољубивих породица иако се надала.
◼️Пред крај живота, говори се да је обилазила гробља како би се хранила од задушница и даћи. Умрла је заборављена и у великом сиромаштву, у 48. години (1878), у Београду, на плочнику испред подрума у коме је живела.
◼️Сахрањена је, о трошку града, најпре на Ташмајданском гробљу, али је 1905. пренешена у Пожаревац у породичну гробницу свог синовца. Данас почива у порти манастира Врдник.
Слава прецима!
