◾Рођен је 19. маја 1892. године у Сремској улици, у Београду, од мајке Софије и оца Јована. Породица је имала радњу и радионицу. Милутин је најстарији, са две млађе сестре Јелицом и Даницом и два млађа брата Радивоја и Драгољуба.
◾Он је одрастао у радној и стваралачкој атмосфери, провео у њој своје детињство и младост. Милутинов отац Јован се доселио у Београд из Земуна у време босанско-херцеговачког устанка. По породичној традицији, Бојићи су се у Србију доселили из Босне.
◾Школовање је започео 1899. године у Теразијској основној школи, а потом уписао Другу београдску гимназију. Још пре завршетка гимназије је почео да објављује своје прве радове у школским листовима.
◾Био је одличан ђак, а 1910. године је уписао Филозофски факултет. Због слабе телесне грађе је ослобођен војске.
◾Самостално је учио стране језике, светску књижевност, историју филозофије као и позоришну уметност. У мају 1911. године му је преминуо отац, те је Милутин постао глава породице.
◾Потом је по избијању Балканских ратова, 1912. и 1913. године, био учесник и путовао у ослобођене крајеве. Био је дописник одатле, писао је путописе, белешке…
◾У том периоду је написао дело „Краљева јесен“, која је изведена у Народном позоришту и објављена у „Српском књижевном гласнику“. Јован Скерлић поздравља његову појаву и истиче га као нов таленат.
◾Песник са само 21. годином је постигао велики успех. 1913. године упознаје девојку Радмилу, коју је искрено волео. Почетком 1914. године је објављено 48 његових песама.
◾На почетку Првог светског рата је са српском војском напустио Београд. Своју породицу је преселио најпре у Аранђеловац, а затим у Ниш где је радио као цензор у Врховној команди. У Нишу је објавио свој еп „Каин“, чији је цео тираж запленила бугарска војска и уништила га.
◾Наредне године му је преминула мајка, а сестре и браћу је оставио у Краљеву, код родбине. Повео је брата Радивоја са собом у изгнанство са војском…
◾Преко Куршумлије, Приштине, Призрена, Пећи, према Скадру и Драчу. Приликом повлачења је радио у саставу једне специјалне телеграфске јединице, а у Драчу је јануара 1916. написао песму Сингидунум о Београду.
◾По доласку на Крф је радио је у Обавештајној служби Врховне команде. Истовремено је наставио са својим књижевним радом, а завршио је писање „Урошеве женидбе“.
◾Почетком јесени 1916. отпловио је савезничком лађом у Француску, у којој је провео месец дана. Ту се у Ници срео са братом и вереницом последњи пут.
◾1917. прекомандован је у Солун, као чиновник Министарства унутрашњих дела. У Солуну је крајем јуна објављена његова збирка „Песме бола и поноса“, у чијем се саставу налази и „Плава гробница“, посвећена страдању српских ратника.
◾Тражио је да га врате у Солун јер је знао да се српска војска спрема за пробој, те је желео да буде учесник. Септембра 1917. пребачен је у војну болницу.
◾Здравље му се из дана у дан погоршавало и закомпликовало се туберкулозом, а онда је написао и опроштајну песму.
◾Не дочекавши пробој Солунског фронта, преминуо је од туберкулозе, на Митровдан 8.новембра 1917. године, са само 25. година. Сахрањен је на Српском војничком гробљу Зејтинлик. 1922. његови посмртни остаци су пренети у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду. Његова вереница је ту сахрањена 1975. године, у белој венчаници.
◾Иако је имао само 25. година, Милутин Бојић је оставио неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, стигао је да опева страдање и повлачење српског народа преко Албаније и на тај начин овековечио са „Плавом гробницом“, код острва Видо. Нажалост, није дочекао да опева и ослобођење у које је веровао. Његова збирка „Сонети“ је објављена постхумно 1922. године.
Слава прецима!
