◼️Милош Обреновић је рођен 18. марта 1780. године, у селу Горња Добриња код Пожеге. Био је син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Милошево детињство је било веома тешко јер је као дечак изгубио оца и са мајком и браћом је живео у сиромаштву. Био је слуга трговца Аксентија Јечменице, а као продавац стоке је обишао Шумадију, Подриње и Босну и Херцеговину. Оженио се 1806. године са Љубицом Вукомановић, а на венчању му је био кум Ђорђе Петровић – Карађорђе. Имали су 8 деце.
◼️Милошево презиме је било Теодоровић (по оцу Теодору Михајловићу). Презиме Обреновић преузео је његове полубраће по мајци Јакова и Милана Обреновића. За то је био најзаслужнији Милан, који је као истакнути војвода, имао велики углед у народу.
◼️Учествовао је у Првом српском устанку, те је као борац због заслуга у борбама код Ужица 1805. добио чин Војводе од Карађорђа. Тада је рањен у груди и једва преживео. Након слома устанка, био је један од малобројних војвода који су остали у земљи, што му је донело поверење великог дела народа.
◼️Због појачаног терора Турака, 23. априла 1815. године је подигао Други српски устанак, у Такову, где је изабран као вођа. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима.
◼️1817. године, сазнао је да се Карађорђе вратио у Србију, те је наредио да се организује његово убиство, што се и догодило 26. јула исте године. На тај начин је учврстио своју власт унутар државе, али му је требало спољно признање, те је склопио договор са Марашли Али-пашом о српско-турској управи.
◼️Био је неписмен, али то није утицало на то да подржава унапређивање целе земље и школовање младих људи у иностранству. Такође био је вешт стратег и дипломата, изборио се за добијање аутономног положаја Србије унутар Турског царства, са потпуно независном унутрашњом управом. Истовремено, издејствовао је немало територијално проширење своје тек зачете државе, као и стицање наследног кнежевског достојанства.
◼️Његов начин управљања је био аутократски и апсолутистички, одбијао је да ограничи и подели власт, па је због тога дизано неколико буна, од којих је најзначајнија – Милетина буна. Сретењски устав, који је донешен 15. фебруара 1835. године, није подржавао јер је поделио власт на законодавну, извршну и судску, па га је и укинуо само 55 дана по проглашењу.
◼️Абдицирао је у корист сина Милана због незадовољства народа његовим деспотизмом, провео је у изгнанству 19 година. Прво у Бечу, а потом на својим имањима у Влашкој одакле је давао политичку подршку.
◼️Вратио се 1858. године, одлуком Светоандрејске скупштине поново је изабран за кнеза, али ће на том положају остати непуне две године. Преминуо је 26. септембра 1860. године. Сахрањен је уз највише почасти у Саборној цркви у Београду.
Слава прецима!
